PROCVETALA KAJSIJA
„Procvetala kajsija uz prozor nama…“
pisao si dok beše živ.
Kajsija cveta. Živim sama.
Na srce kamen položiv.
O, kada bi leta mogla
žar rastanka stvorit u dim!
Došla sam ovamo iznemogla
da susret s njime doživim.
Propativši celo veče,
opet u znani stupih dom.
Samu me ova noć zateče
gde sam živela sa tobom.
Kao dobra i topline vode
ovde nam je mladost protekla sva.
Sreća cvala. Ti bio ovde.
Ja tobom ovde prepuna.
Ovde u domu stvarca svaka
podseća na noći te,
iz davnine sa pesme ugaraka
tek bukne sjaj iz pomrčine.
Ovde sam, dišući sve tiše,
mili lik posmatrala ja,
sve dokle pesme ne dopišeš
i ne digneš se od stola.
Ovde si prvoj meni rek’o
u samoći stihove te…
I podižući oči si ček’o
s nemim pitanjem: „Kakvo je?“
Uz tužnih svojih noći bezdan
pamtiću dok ne posedi vlas,
kako je velik bio i nežan
taj s kime proživeh kratak čas.
I ta sudba je meni dana.
Neka je sada svaki tvoj stih
i pesma narodu zaveštana,
ja ih prva slušah između svih.
Zaboraviti nikad neću
te prošle, te presrećne nas.
Zora se rumeni po cveću,
ja ne sklopim oči ni čas.
„Procvetala kajsija uz prozor nama…“,
tvojim glasom odjekuje dom,
a ja odlazim opet sama
s pustog sastanka sa tobom.
S ruskog prevela Desanka Maksimović