TRAGOM SEVDALINKE
Jedna od najpoznatijih narodnih pesama ovih prostora, „Moj dilbere“, u sebi sadrži osećaj patnje ljubavnice koja svog vojnika-odmetnika ispraća na put. Njemu je vreme da krene dalje, a ona ostaje u plaćenom ropstvu, kroz pesmu se sećajući trenutaka provedenih sa svojim delijom.
Da bismo u potpunosti razumeli ovu sevdalinku treba navesti određene okolnosti iz vremena kada je ona nastala.
U Turskoj je tokom 18. i početkom 19. veka postojala posebna najamnička konjica, tzv. krdžalije. U toj vojsci je, pored Turaka, bilo ratnika svih balkanskih narodnosti i vera.
Najmljeni za hranu i platu, ovi odvažni ratnici polagali su pravo i na pljačku. Njima su pripadali oni koji nisu marili za miran rad ni izučavanje zanata, na osnivanje porodice niti „doma svog“. Ovi avanturisti – “turski hajduci” – su na svojim dobrim i bogato zakićenim konjima krstarili preko Balkanskog poluostrva, s jednog kraja na drugi, boreći se za onoga s kim bi se njihov starešina pogodio da im bolje plati. Krdžalijama su se naročito koristili sultanovi odmetnici.
Mlad i pljačkom obogaćeni vojnik avanturista, uživajući u dobrim konjima, jašući u bogatom odelu i opremljen sjajnim oružjem, živeo je lagodnim životom “od danas do sutra”. Pored svih ovih prednosti, mladi krdžalija uživao je i u lepoj pesmi, a u pijanom veselju svoju naklonost iskazivao je i prema lepim ženama. Naravno, u pitanju su bile one žene kojima se i on takav kakav jeste mogao sviđati više nego da je neki običan mladić, “nejunačkog” zanimanja.
To su, kao po pravilu tog doba, bile mlade pevačice ili igračice. Njih su krdžalije uzimali za ljubavnice, da im se “nađu” u svakom njihovom privremenom boravištu.
Takvom jednom krdžaliji, kao svom dilberu (ljubavniku), predala se negde u nekom gradu balkanskom, neka igračica. On joj je postao sva “ljubavna čežnja”, za nju je on bio “pravi gospodin”, u njega se isuviše zaljubila i uzdišući patila. Nudili su se njoj lepotici za dilbere i drugi, bogate čaršilije – “bazerdžani” (trgovci), kod kojih bi mogla da živi kao gospođa u čaršiji. Ali je ona volela samo svoga “deliju”.
Neminovno, dođe i čas rastanka. Krdžalija će, danas-sutra, krenuti u neki drugi daleki grad. I ona bi s njim, ali ne može. Da bi mu se odužila za provedene “slatke časove”, nudi mu se da je proda kao robinju nekom bazerdžanu, a da za dobijeno zlato njen voljeni “pozlati vrat” svom doratu (konju). To je značilo da se u konjsku grivu upletu biseri, zlatne i srebrne žice, pa da ga takvog “delija protera kroz čaršiju”, da grad na taj način sazna kakav je on junak.
A ona će, kao robinja bazerdžanova, skrivena iza rešetaka na prozoru što gleda u čaršiju, pratiti pogledima i uzdasima svog deliju, tiho mu pevušeći sledeće stihove…
“Moj dilbere, zar već krećeš?
Zar i mene povest’ nećeš?
Povedi me u čaršiju,
Pa me prodaj bazerdžanu.
Uzmi za me litru zlata,
Pa pozlati Doru vrata.
Proteraj ga kroz čaršiju,
Da te vidim k’o deliju”.
Baš kao danas komunalna policija & turbo grand pevaljke.