KROZ RUPU SE BOLJE VIDI
Osim toga što je bio veličanstven glumac, za Čkalju se znalo da je i vatreni fudbalski navijač. Podržavao je Crvenu Zvezdu, ali o tome kako je postao navijač i član uprave tog kluba, a šta su razlozi da to vremenom i prestane da bude, glumac je otkrio u jednom intervjuu „Tempu“ iz 1973. godine.
Na svetski dan šale, prvog aprila 1924. godine, rodio se jedan od najvećih komičara naših prostora Miodrag Petrović Čkalja. To je povod da se podsetimo kako je ovaj miljenik nacije nekada govorio o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.
Od kada znam za sebe bio sam navijač. U vreme mog đakovanja u Kruševcu su postojala dva kluba, dva rivala: Obilić i Car Lazar. I nije se moglo dogoditi da propustim bilo koju od njihovih utakmica. No, kako moji drugovi i ja nismo imali novac da platimo ulaznice, imali smo svoje – rupe na tarabama.
Kroz te rupe na tarabama Miodrag Petrović Čkalja dobijao je prva saznavanja o fudbalskim veštinama i društvenim odnosima…
“Vlasnik” tih rupa na tarabama bio je čuveni Radman iz Bivolja. Trebalo je njemu platiti izvesnu sumu ako želiš da zviriš i da te niko ne uznemirava. On se uvek starao za bezbednost svojih gledalaca. Zbog nečega, mene je voleo. I zbog toga sam imao privilegiju da biram rupu: na istočnoj strani ili iza gola. Ja sam voleo onu rupu iza gola. Mogao sam da gledam igralište i gledalište. A u gledalištu je pravu zavist izazivao naš drug Panić koji je nosio “Tivarov” hubertus i tata mu redovno plaćao kartu na zapadnoj tribini. Sanjao sam o tome da se i ja jednom nađem na zapadnoj tribini.
Takav je početak navijačke karijere Miodraga Petrovića Čkalje…
Ne samo navijačke. Svaka ulica u Kruševcu imala je svoj tim. Ja sam igrao u SK Balšiću. Bio sam golman. I to dobar golman. Ko zna šta bi se sve dogodilo da sam nastavio fudbalsku karijeru. Uopšte ko zna šta bi se dogodilo da smo ostali zajedno da igramo. Gile Pucko je, na primer, igrao kasnije u Napretku i Prvoj ligi.
Posle oslobođenja bio sam zadužen za kulturu i zabavu. Sa neizmernim oduševljenjem putovali smo po okolnim selima, odigravali utakmice a uveče održavali priredbe za koje smo sami pisali skečeve. Kad bismo pobedili, znalo se, majka jednog našeg druga bi uvek pripremila tepsiju sa baklavama. Bili su to odista divni događaji i doživljaji koji danas nedostaju.
Po dolasku u Beograd mnogo šta se izmenilo…
Da, zvezdaš sam. Petnaest godina sam i član uprave Zvezde. Redovno idem i na utakmice, ali nisam zagrižen navijač. Ne mogu to više da budem iz više razloga. Pre svega kod nas se više ne igra dobar fudbal. Drugo, navijačka strast me je prošla u trenutku kad sam kao čovek i član uprave shvatio da fudbal nije samo sport. Izgubio sam ljubav stečenu u Kruševcu u vreme čuvene afere Milutinović kad sam saznao da neki generali, Aca Obradović i Ljuba Tadić čuče u žbunovima i vrebaju ko će da ugrabi mladića Miloša. Kako uopšte možete danas biti strastven fudbalski navijač kad znate da postoje crni fondovi, kad igrači dobijaju ogromne premije a zauzvrat mogu da trče samo petnaest minuta i ponašaju se kao razmažene genoveve. Ne, tu pravog fudbala nema, pa nema ni pravog navijanja. Zato su nam i stadioni prazni.
Znam, reći ćete, da ipak odlazim na stadion. Odlazim, to je tačno, ali ne zbog igara na terenu, već više zbog gledališta. Uživam u predstavama koje prave sami navijači. Prijaju mi duhovita nadmudrivanja, dobacivanja, nadvikivanja. Odmara me okolina, a ne igra na terenu. I, ako me pitate šta je moja prava sportska ljubav, reći ću vam: košarka bez konkurencije. I vaterpolo i rukomet, pa i boks. Volim sportove tempa i brzine. Volim sportove u kojima ništa nije polovično. Zbog toga i postižemo prave uspehe u tim oblastima. Današnji fudbal – to je naša velika zabluda. Zbog toga sam i prestao da budem – fudbalski navijač.