VEŠTE RUKE ZANATSKE
Jedan od zanata koji je davno nestao je mutavdžijski, a zanatlije mutavdžije najpre su proizvodili za domaću radinost, lične i porodične potrebe. Kasnije, proizvodi iz njihovih radionica prodavani su u radnjama, ali i na pijaci i po vašarima. Čime su se bavile mutavdžije?
Domaća radinost i zanatstvo u Pirotu i njegovoj okolini imaju dugu, bogatu i raznovrsnu tradiciju. Poniklo iz domaće radinosti i samoukosti, zanatstvo je vremenom postalo glavno zanimanje velikog broja ljudi i davalo raznovrsne predmete.
Nosilo je u sebi sve specifičnosti svog vremena i prilagođavalo se potražnji na tržištu. Umešnost mnogih zanata majstori i njihovi pomoćnici iz pirotskog kraja, vremenom su preneli i daleko izvan zavičaja. Strpljivi, pošteni, umešni, sa gotovo celodnevnim radnim vremenom, uživali su poseban ugled među sugrađanima. U vreme kada nije bilo dovoljno industrijskih proizvoda, pirotski majstori su bili u stanju da veštim rukama i odgovarajućim alatom, naprave gotovo sve što je ljudima trebalo. Značaj pojedinih zanata i broj zanatskih radnji, vremenom se menjao. Dok su se jedni smenjivali i gubili, drugi su se pojavljivlli i razvijali – ulazili u modu, ali i sami vremenom doživljavali različite transformicije. Neki od zanata danas su nam poznati samo iz knjige i muzejskih eksponata, iako su nekada bili veoma cenjeni i društvu potrebni.
Mutavdžija u radnom ambijentu
Jedan od zanata koji je davno nestao je mutavdžijski. Zasnivao se na preradi kozje dlake i izradi raznih predmeta od nje. Nestao je zajedno sa smanjenjem i potpunim uništenjem stada koza.
Proizvodi mutavdžija bili su namenjeni seoskom stanovništvu, a odlikovali su se jednostavnošću, dobrim kvalitetom i trajnošću. Kozja dlaka je otkupljivana od onih seljaka koji su imali manja ili veća stada koza. Dlaka je na specifičan način, uglavnom ručno i uz pomoć prostih alatki, prerađivana i služila za proizvodnju kolana, uzdi, amova, vreća, torbi, bisaga, pokrovaca za stoku, posebno konja i goveda.
Iz početka se proizvodnja navedenih predmeta odvijala u vidu domaće radinosti za lične i porodične potrebe. Prodaja proizvoda od kozje dlake nije bila razvijena. Kada su otvorene prve mutavdžijske radionice, pojavili su se raznovrsni proizvodi. Oni su prodavani u radnjama, ali i na pijaci i vašarima. Bilo je i slučajeva da se predmeti, naročito vreće i pokrovci rade po narudžbini od donetog materijala. Njihova cena je tada bila niža i zavisila je od slobodne pogodbe donosilaca kozje dlake i majstora. Mnogi naručioci nisu majstoru za dobijene proizvode davali gotov novac, već odgovarajuću količinu kozje dlake. Od nje je mutavdžija pravio proizvode za tržište, te su ih mogli nabaviti i oni koji nisu imali sopstvena stada koza.
Oko 1910. godine mutavdžije su počele organizovanije da otkupljuju kozju dlaku. Prodavale su je naročito siromašnije seoske porodice, jer nisu imale dovoljnu količinu za samostalnu izradu potrebnih predmeta, ni veliku potrebu za njima, a bila je to prilika da dođu do gotovog novca. Na ovaj način je ova grana zanata iz domaće radinosti i uslužnog sektora vremenom dobila proizvodni i tržišni karakter. U nekim seoskim domaćinstvima, posebno u onim u planinskom prostoru pirotskog kraja, i danas se mogu naći neki predmeti majstora mutavdžija. Otporni na habanje, oni su stari po nekoliko decenija i kao takvi služe na čast veštim majstorima, kojih već davno nema. Poznavaćemo ih samo iz knjiga, koje ukazuju na to da je stočarstvo nekada bilo veoma razvijeno, da je stočna pijaca u Pirotu bila bogata, da se zveket klepetuše čuo nadaleko, a frula pastira dočaravala idiličnu sliku planine.
Iz knjige “Pirot i okolina” dr Stevana M. Stankovića