Tri žene Čajkovskog: Umro je sa imenom na usnama samo jedne od njih

LJUBAVI RUSKOG KOMPOZITORA

Dezire Arto, Antonina Miliukova i Nadežda fon Mek obeležile su život Petra Iljiča Čajkovskog. Ove tri žene Čajkovskog su volele iz različitih pobuda, a i on njih. Ipak, samo je jedna zaslužila da joj kompozitor izgovori ime na samrtnoj postelji.

 

Ljubavna biografija slavnog ruskog kompozitora Petra Iljiča Čajkovskog burna je i bogata, sudeći po brojnim ljubavnim pismima koje je razmenjivao. Pod stare dane nisu mu bili strani ni muškarci, pa je tako prisno do sebe držao svog rođaka Vladimira Davidova, koji je bio trideset godina mlađi od kompozitora. Odnos jači od prijateljstva njih dvojice otkrila su, takođe, pisma.

Međutim, tri žene u životu velikog ruskog maga komponovanja izgradile su sa njim više nego prijateljsku vezu. Samo jednu od njih voleo je iskreno do kraja života i umro sa njenim imenom na usnama.

Dezire Arto

Te 1868. godine Moskva je slavila primadonu italijanske opere. Veliko pozorište bilo je puno do poslednjeg mesta. Cveće i lovorovi venci plavili su binu za vreme svake pauze.

Pravo rusko široko oduševljenje i divljenje pripadalo je Dezire Arto (Désirée Artôt), njenom božanstvenom glasu, koji je izvodio nečuvene ukrase i savlađivao sa najvećom lakoćom najviše visine. Istina, nije bila ni najmanje lepa, pre obratno, ali to se nije primećivalo zbog njenog jedinstvenog glasa.

Između muzičara, koji su joj poklonili svoje obožavanje, padao je u oči jedan visok, vitak, slabunjav mladić, koji se posle predstave neoprezno predstavio i rekao zbunjeno svoje ime – Petar Iljič Čajkovski. Taj mladi čovek je profesor teorije muzike na Moskovskom konzervatorijumu i tek je napisao svoju prvu operu.

Dezire Arto je stalno posmatrala mladog kompozitora, čiji je izraz lica na sebi imao nečeg izmučenog. On bi duboko pocrveneo kad bi primetio da ga slavna pevačica posmatra.

– Zašto me ne posetite, Petre Iljuču? – zapita ga jednog dana i pošalje mu jednu od svojih mirisnih pozivnica.

Od toga dana ovaj mladi čovek bio je njen svakodnevni gost. Razgovor se vodio isključivo oko muzike, jer do tog vremena kod mladog umetnika žena nije igrala nikakvu ulogu. Dezire je u punom smislu zasluživala da joj se posveti pažnja – bila je vanredno kulturna i nikad nije patila od onog straha ili treme, koju manje više svi umetnici prođu.

Jednom ga zamoli da joj preradi operu “Crni domino” u kojoj je pevala. Već posle nekoliko dana, Čajkovski joj donosi onako kako je želela. Dok Dezire prelistava partituru, Petar Iljič seda za klavir i počinje da svira svoju romansu „Opus 5“, posvećenu njoj. Ona ga zadivljeno sluša sa suzama u očima, jer njegova muzika govori srcu.

I mladi umetnik, koji bi pre podne predavao teoriju muzike, a popodne jurio širokim ulicama raščupane kose i rastrzanih misli, noću je sanjao snove pune sreće i ostvarenih želja. Tri dana je izbegavao da je vidi, ali tada se ipak nađe pred njom.

– Moja muzika vam se sviđa? Moja muzika – to sam ja. Da, ja, kako živim, mislim i osećam. Ako volite moju muziku, Dezire, onda volite i mene? A to je jedino što mi duša traži.

Dezire uze glavu mladog čoveka i poljubi je puna nežnosti.

Jedno gostovanje odvede je u Varšavu. Kad se posle godinu dana vratila, zvala se Dezire Arto-Padilja. Udala se za jednog italijanskog pevača. Ponovo je nastupila u velikom pozorištu gde se davao “Crni domino” u preradi Petra Iljiča Čajkovskog. Mladi kompozitor je sedeo skriven duboko u jednoj loži i čvrsto držao dvogled na očima. Sećajući se svoje prve ljubavi, suze su mu polako tekle.

Antonina Miliukova

Devet godina je proteklo u stalnom radu kada je u njegov život opet stupila jedna žena. Patio je od jake nervoze. Njegov sluga Aljoša imao je žive muke s njim, jer je Čajkovski stalno pretio da će sebi oduzeti život.

Godine 1876. on piše svome bratu:

“Ovih dana mnogo sam razmišljao o mojoj budućnosti. Rezultat svega je, doneo sam čvrstu odluku da se oženim! Ma koju”.

Iste godine u proleće piše mu jedna mlada devojka, učenica konzervatorijuma. Antonina Miliukova bila je bez ikakvog talenta, osim velikog oduševljenja za muziku, a još više za svog profesora, pisala je prava detinjasta pisma. Čajkovski je razmišnjao – rešen da se ženi, bez razlike kojom, zašto onda ne ovu mladu zaljubljenu devojku?

– Gde god budem bila – pisala mu je – uvek ću biti u mislima pored vas. Nikad vas neću moći zaboraviti. Zato za mene nema drugog izlaza nego da skončam sa životom.

Umetnik se duboko uplaši i napisa joj da je spreman da je poseti.

“Čekam vas u petak” – pisala mu je. “Ceo dan. Žarko vas ljubi vaša Antonina”.

Tri dana posle njegove posete pisala je:

“Kad ste kod mene, mlade devojke koja živi sama proveli celo veče, morali ste biti svesni da su naše sudbine spojene. Ili ćete me oženiti, ili ću, najzad, završiti sa životom”.

– U redu – odgovorio je Petar Iljič.

Za mesec dana došlo je do svadbe. Sigurno da nikad nijedan verenik nije tako nepripremljeno uleteo u brak kao on. Svi su im predviđali nesreću.

Antonina je imala rezak, suviše jak glas. Bila je glupa i nespretna. Nije poznavala nijednu kompoziciju svog supruga. Umesto toga, stalno mu je dosađivala svojim ljubavnim izjavama, galamom i neukusnim načinom života. Dovodila ga je do očajanja. Više nije imao volje ni za komponovanje.

A šta je njegov život bez muzike? Jedne noći jednostavno je pošao od kuće. Kiša je lila. Polako dođe do reke i uđe u nju. Sav mokar, prozebao, vrati se kući. Nadao se, da će navući zapaljenje pluća i tako na “pošten način” završi sa životom.

Ali, bilo mu je suđeno da živi. U njegovoj duši vrilo je stotinu melodija, koje su čekale da ih pretoči u tonove. Tako se njegov brak završio bekstvom iz Moskve. Tek kad su ga stotine kilometara delile od Antonine, došao je malo sebi.

Nadežda fon Mek

Godina 1877. donela je Čajkovskom još jednu ženu, koja je nad njim bdila kao pravi anđeo. Nadežda fon Mek nije bila više mlada, ali bila je bogata. Imala je već i unučad. Devet godina bila je starija od Petra.

To za njega nije bilo važno, već da u svojoj blizini ima čistu i pravu dušu koja ga je potpuno razumevala. Štaviše, shvatila je njegove potrebe za novcem i znala da mu treba to da ostvari svoju divnu savršenu muziku. Ona mu je stvorila potpuno bezbrižan život. Omogućila mu je da napusti konzervatorijum i da se oslobodi svoje žene koja je to skupo naplatila. Po treći put je u njegov život stupila jedna žena, ali ovog puta nežno i blago, sa puno razumevanja.

“Nedostaju mi reči da ti se zablagodarim na svemu što si za mene uradila. Četvrta simfonija, koju završavam, nosi posvetu: Mom najboljem drugu”, pisao joj je Čajkovski.

Cela ta ljubav sastojala se iz pіsama i bila je najčudnija koja se mogla zamisliti.

Došle su godine velikog uspeha. Petar Iljič Čajkovski nije više onaj bledi, suvonjavi mladi čovek niti nepoznati muzičar. On je zvezda koju slavi cela Rusija, dive mu se i vole ga. Njegova muzika stvorila je od njega sigurnog, samosvesnog čoveka. On je postao toliko slavan da mu više nije bila potrebna Nadežda fon Mek. Pa ipak je bolno odjeknulo u njegovoj duši kada se povukla čim je izgubila svoje veliko imanje. Poslednje reči upućene njemu, napisane u pismu 1890. godine, bile su:

“Ipak pomislite koji put na vašeg najvernijeg druga, Petre Iljiču…”

Tri godine kasnije, slavni kompozitor je preminuo od kolere. Zabeleženo je da je umro sa Nadeždinim imenom na usnama.