САМСА, БАНИЦА ВРАЊСКА
Летња кујна Музејa-кућe књижевника Борe Станковића у Врању, Фотографија: Ивица Стојковић
Млађана, вазда весела, поранила Јела,
Умила се, плетенице у чајку свезала,
Кецељу преко вајкар футе повезала,
Везене рукаве до лаката подигла.
Ситна дрвца наређала, ватру распалила,
Јастагач поред огњишта спустила,
Па са карлицом уз брашњеник стала.
Самсу Јела решила да спрема, баницу
Врањску какве нигде, нигде нема.
– Сама сам, сама сам, сама сам… више нисам,
У хаљини ево ме белој, у здрављу теби хитам!
– Јела пева, све се ори, песма збори!
Сито хитро воденично брашно нија,
Oбично вечером, у њиву кад се рани,
Јутром, када се одоцни или умор свија,
Као јутрос после толиких дана жетве.
Срце мило, гласак нежни, руке веште,
Око светло, душа златна кућу испунила,
Па се сјаји, расте, небу руке испружила.
Самсу Јела решила да спрема, баницу
Врањску какве нигде, нигде нема.
– Сама сам, сама сам, сама сам… више нисам,
У хаљини ево ме белој, у здрављу теби хитам!
– Јела пева, све се ори, песма збори!
Брашно, вода, со, сукаљка, све је ту,
Топла маст, кисело млеко, лукац бели,
Час је јуфка, час кора танка и широка,
Очас круг до круга тепсију испунио.
Гласак нежни, руке веште, срце мило,
Душа чиста, око топло кућу окрилило,
Па и сунце, небо сјајно њојзи похрлило.
Самсу Јела решила да спрема, баницу
Врањску какве нигде, нигде нема.
– Сама сам, сама сам, сама сам… више нисам,
У хаљини ево ме белој, у здрављу теби хитам!
– Јела пева, све се ори, песма збори!
Вршњик врели већ је над тепсијом,
Жарак златни жаром грли обадвоје,
Злати бојом круг до круга сунчевом.
И злата ево на софри од храста столетнога!
Пршти златно у сунчевим круговима,
Чека, бело, прелив бели, па да се дозлати,
И сачека домаћина из њиве да се врати.
Самсу Јела научила да спрема, баницу
Врањску какве нигде, нигде нема.
– Сама сам, сама сам, сама сам… више нисам,
У хаљини ево ме белој, у здрављу теби хитам!
– Јела пева, све се ори, песма збори!
За софром чељадија и млада и стара,
Деда, отац, баба, мајка, брат, па Јела,
Сестрице и братићи, и гошћа поранила,
Самса златна и бела веселе их окупила!
Ватра пуцка, искре лете, пламен сјаји,
И цвеће под прозором што расте, цвета,
И песма с пропланка, младости уздисаји.
Самсу Јела научила да спрема, баницу
Врањску какве нигде, нигде нема!
– Сама сам, сама сам, сама сам… више нисам.
У хаљини ево ме белој, у здрављу теби хитам!
– Јела пева, све се ори, песма збори!
_____________________________________
*Самса је баница наших бака и мајки од суканих кора, увијених и исечених на парчиће, који се укосо ређају у круговима у округлој тепсији, преливена, када се испече, киселим млеком са ситно сецканим белим луком, па са преливом кратко допечена. Обучена у белу хаљину са белим цветовима. Нежна као душа и освежавајућа. И сиромашка и газдинска.
Самса је обележје Врањскога краја, и обележје је добре домаћице. Девојка која научи да спрема самсу, спремна је за удају. Симбол је живота и трајања, претрајавања у свим приликама.
*Чајка, троугласта марама којом млађе повезују косу, а старије жене њоме (једноставније су ове чајке) такође повезују косу и преко ње носе мараму.
*Вајкар фута, са домаћег разбоја сукња од финог памука и у лепим нијансама са лепо уплетеним гајтаном по ободу.
*Јастагач, софра, низак троноги округли сто на коме се месило, за којим се на троношцима укруг седело и јело, и разговарало.
*Карлица, дрвена велика овална и дубока посуда за мешење хлеба.
*Брашњеник, сандук са поклопцем у коме се чувало брашно.
*Вршњик, метални (земљани) поклопац сферног облика. Тепсија (метална или црепуља; за баницу, самсу, метална кадa је већ има) ставља се у разгрнути пепео и жар, па се прекрива вршњиком преко кога иде врео пепео и жар. Печење је брзо и добро, а о укусу да не говоримо! И здрављу!
На селу, све је из домаће производње, сем металних предмета. И поља су цветала, и обори су били пуни, и деца су се рађала.