ZDRAVLJE BEZ GRANICA
Tako olako prihvatamo mladost i sve što imamo uzimamo zdravo za gotovo.
Moja baka je imala običaj da sakuplja orahe negde po nekim baštama, kod drugarica i rodbine koju je redovno posećivala, pa i bademe da kupuje sa pijace i lešnike i da ih krcka onim starim zelenkastim krckalicama; za zdravlje govorila bi. Nije bilo granica koje ne bi prešla da nam nađe najlepše i najbolje, od kajmaka preko jaja do svežeg povrća i voća.
Za zdravlje se svašta radilo. Kuvalo domaće i spremao džem, slatko i sok, ništa aditivi, ništa boje.
Zimi bi se spremala zimnica i taj miris kiselkastog i slatkastog mi se urezao duboko u nozdrve i sećanja na TA peć na kojoj bih sedela mokrih nogavica posle grudvanja. Mirisi kosilija i pavlovićeve kreme. Topla kosa fenirana pod njenim prstima.
Baka bi uveče legala sa nama i sećam se na njenoj komodi je vazda stajala čaša i u njoj čudnovati neki zubi nanizani na nekom rozikastom luku. Tako čisto uvećana prelamanjem u čaši. Kako deca tako iskreno pristupaju svemu, ni na kraj pameti mi nije padao put kojim se do njih došlo. Nikada nisam ni pomislila na to da li je baku nešto bolelo, zašto nema zube ili da li joj je teško ili neprijatno što ih nosi.
Ona nikada nije pravila problem, ali sada se sećam da je obično posle ručka odlazila do kupatila, da te iste orahe koje nam je krckala nikada nije jela, da je jela polako i najviše hleb i seckano voće, sve mekano, sve kašasto i nikad grizući.
Zdravlje nikad nije zdravo za gotovo
Tako olako prihvatamo mladost i sve što imamo, uzimamo zdravo za gotovo.
Moje bake odavno nema. Da sad nekako mogu da je utešim, da je nateram da nađe dobrog beogradskog zubara, da stavi kvalitetne veštačke zube i da joj sipam med i šaku oraha svako jutro da se zasladi. Da joj napravim krilca u kojima sam majstor i da ih kidamo zajedno musave do nosa. Da podelimo jabuku negde u šetnji. Svašta bih ja sa bakom i hvala i nemoj i hajde bih joj rekla, ali vreme nam je prošlo, nepovratno.
Ostaju sa nama ti mirisi i to sirće pomešano sa korijanderom i ukus šargarepe i luka u kiselom soku, ajvar sa patlidžanom i zelenim paradajzom. Ostaje sok od zove i kajsija, breskvi i jabuka, onaj sirup od višanja što nas danas mrzi od brzine da sipamo i rastočimo sa vodom.
Ostaje njena posteljina na kojoj spavam i vezeni gobleni na zidovima kod mame.
Onda zagrlim mamu i krivim sebe već danas što ne stižem da joj pomognem da napravi taj isti ajvar, uvek negde, uvek u žurbi. Krivim sebe već sada što joj se javim ujutru između kola i posla. Što ne stignem da je pitam šta bi radila, sem nekim vikendom kad nisam potpuno iscrpljena od posla. Stignem nekad, barem. Mogla bih više, mogli bismo svi mi. Ne stignem svakog juna da je pitam dokle će biti tužna što tate nema, da je vreme da ide dalje. Niko nije stvoren da bude sam. Niko nije stvoren za bol i da pati. Ni od zubobolje, ni od gladi, ni od meraka, ni bez njega.
Svi smo stvoreni da u životu uživamo, takvom kakav nam je dat.
Dan po dan.
Zalogaj po zalogaj.
Autor: Marija Gajić