MOJ DOKTOR NA PRUGE I MI
Beli mantil, bela košulja, bela leptir-mašna. Vidi – danas s crvenim prugama. Izgleda blesavo. Debeli, blesavi doktor na pruge.
Mrlje svetlosti dolaze nekuda odozgo. Jedna se pojavi, izgubi se, pojavi se druga, izgubi se i ona…
To su one okrugle lampe u hodniku, tamo gore – na plafonu.
Nema ih više.
Ne, nije više hodnik. Osećaš miris ustajalog duvanskog dima?
Plava pepeljara?
Da, u kabinetu, kod debeljka s belim mantilom i leptir-mašnom.
Čuju se kapi vode.
Da, kapa na lavabou u uglu sobe. Oprao je ruke, briše ih, slavinu nije zavrnuo kako treba. Otvori oči, pogledaj, na stolu pored pepeljare – cigarete. Drpi mu jednu, okrenut je leđima.
Gotovo.
To si dobro izveo.
Da nebeski violinista crvenoga lica nije nešto video? Mesečina mu iznad glave sija.
Ma ne… nije mogao, nije original, to je samo kopija.*
Dobro, kopija.
„Kako ste danas?” okrete se debeljko prema tebi.
„Kako bi trebalo da sam danas?”
„To mi vi recite.”
„Šta da vam kažem?”
„Znate ko sam ja?” uzvrati debeljko pitanjem.
„Vi delite gudala.”
Beli mantil, bela košulja, bela leptir-mašna.
Vidi – danas s crvenim prugama.
Izgleda blesavo.
Debeli, blesavi doktor na pruge.
„Kakva gudala?” upita blesavi doktor na pruge.
„Gudala za violiniste.”
Doktor se upilji u tebe, kaže: „To vi zbog te slike na zidu … Zanimljivo.”
Vidi – blesavom doktoru na pruge sve je zanimljivo.
„Znamo se mi. Već smo se sreli.”
„A tako …” reče blesavi.
„Ne sećate se?” upitao si. „Zanimljivo”, dodao si. Dobro si dodao. Doktor vrti prsten na svojoj ruci, na domalom prstu. Pokušava da ga okrene. Vidi – prsten se ne da.
Bravo za prsten! 1:0
1:0. Ovaj blesavi doktor na pruge kome je sve zanimljivo nije gospodar prstena.
Ne, ovaj nije.
„Čujete glasove?” upita prstenovani.
„Da, naravno.”
„Šta vam kažu?”
„Danas je kupus za ručak, kažu. Ne vredi ići u menzu”, rekao si. „Neki razgovaraju tamo napolju, na hodniku. Mora i vi da ih čujete, poprilično su glasni. A i vrata su tanka. Sem ako nemate vatu u ušima.”
„Ne ti glasovi, oni drugi.”
„Drugi?”
„Oni koji govore vama, lično. U poverenju”, kaže prstenovani. Vrti olovku u ruci. Vrh zašiljen, dugačak, oštar.
„Mislite na sebe?” upitao si. Dobro si ga upitao.
„A vi?”
„Šta ja?”
„Šta vi mislite?” upita prstenovani.
Ovaj davi.
Baš me davi. Gore nego prošli put. Da ga otkačim?
Prvo vidi šta hoće, šta nudi.
„Šta ja treba da mislim?”
„Neko određuje šta treba da mislite?“ upita davež. „Je li to onaj koji kaže da ne ustajete iz tih kolica, iz svog kreveta, a ipak vam ne dozvoljava da spavate u njemu.”
„Ne.”
„On misli”, kaže davež s prstenom koji se ne da. „Taj koji govori. On je taj koji misli. On zahteva, on naređuje. Zar ne?”
„Ne.”
Dobro si mu rekao.
„Tako … ne“, kaže davež. „Drugi kaže da se ne ustaje? Neki drugi glas?”
Pogledaj tu okruglu plavu pepeljaru na njegovom stolu. Te pikavace poređao u krug, sve po rubu.
Hi, hi hi – smejulje se pikavci, podgurkuju se.
Prokleti pikavci.
„Koji drugi? Niko ne kaže da ne ustajem”, kažeš ti.
„Znači prvi glas kaže da ne ustajete, a ne drugi. Zašto on to kaže? Zašto da ne ustanete? A ipak vam ne da da spavate.”
Doktor otvori prozor. Na prozoru rešetke. Bele su, stapaju se s plavetnilom neba.
„Zbog ovoga? Da ne krenete tamo?“ upita doktor. „Da ne povedete nekoga sa sobom?”
Pogledaj ga kako stoji pored tog otvorenog prozora, kako tom svojom bucmastom rukom, kako olovkom u toj svojoj bucmastoj ruci pokazuje prema plavetnilu, prema belim prugama, prema svetlom nebu, praznog lica.
„I tu se kontrola gubi”, kaže prazni.
Pikavci mrmljaju – gubi se, gubi.
„Kakva kontrola?” upitao si. Dobro si upitao.
„Glasovi kažu šta mora da se uradi, zar ne? Ili šta ne sme da se uradi. To vam oni kažu,” reče prazni.
Vrtiš cigaretu u džepu svoje bolničke pidžame. Nemoj da je razbucaš.
„Ne”, rekao si.
Prazni te posmatra, fiksira, zumira. Vrti onu svoju olovku – gudalo. Traži violiniste. Lupka po stolu. U dnu sobe kapa. Daje takt.
Šta ja radim ovde, u ovoj zadimljenoj sobi, među debelim knjižurinama na prašnjavim policama, preko puta tog prozora, iza onih svetlih pruga? Šta ja radim s tim tamo… s tom spodobom u belom mantilu, s tom leptir-mašnom, s tim glupim crvenim prugama, tom belom košuljom, tom zašiljenom olovkom u toj blesavoj ruci koja lupka po stolu. Šta ja tu radim?
Hej, suze ti klize niz lice. Vidi kako lomataš rukama. Ne znaš šta ćeš sa šakama, prstima, dlanovima, laktovima. Suze ti klize, brada podrhtava, prsti se šire, prsti se skupljaju, ruke se dižu prema licu, ruke se spuštaju na naslone kolica, jedna opet prema licu, prema obrazu, druga ispod lakta one prve. Obe podrhtavaju. Poigravaju. Spodoba te posmatra.
Oči mu hladne, svetle, gotovo prozirne.
Pusti prazne oči, seti se – u ono pravo doba činilo se da je gotovo svaka iole smelija misao vodila nečem novom i višljem mada ne i beznačajnijem u odnosu na dotadašnje stanje stvari koje je polako klizilo svojim sigurnim, isto tako interesantnim, pomalo zamršenim putem za koji se ne bi moglo pouzdano reči da ne stremi i dubini i širini na plavim uzvisinama i da svoje sledbenike neće na kraju krajeva odvesti u zaista važne, opšteprihvaćene anale. Ljudi bi se okupljali, raspravljali bi, diskutovali, često u prigušenom žaru i u ambicioznom zanosu i do kasno u noć i zvuci njihovih glasova preplitali bi se, nadjačavali same sebe i one druge, trepereći onim svojim ali i drugim divnim, visokim, svečanim i zvonkim tonovima, oslonjeni na vlastita uverenja i novo godišnje doba koje je bilo na pomolu. Svakome je bilo jasno da je svedok i da je učesnik i da se dešava nešto ne toliko značajno koliko možda odlučujuće mada je u tom momentu bilo teško tačno opisati šta. Trebalo je na neki način svrstati i hronoloski zavesti to novo, još uvek polustanje „između“ i „iznad“ i „naporedo“ i „ispod“ u onaj jedva vidljiv procep koji i nije uvek tako mali, ustvari neki sasvim uzani most, ali ipak dovoljno prohodan za preciznu volju i čvrstu budnost koja lebdi između različitosti i nijansi polutonova i onoga što bi moglo stajati između redova ako bi neko bio spreman da se u njih bolje zagleda. Kao vrhunski majstor violine.
Dosta!
„Vi ste đubre!” provali odjednom iz tebe.
„Da?” reče đubre od doktora.
„Đubre! To vam kaže glas. Moj glas, vama.”
„To je dobro – samo neka on kaže. Pustite neka govori. On bi voleo da me nema?” upita đubre. „Taj glas bi to voleo. Da ja jednostavno nestanem.”
Ti obrisa lice nadlanicom. Zavuče ruke u džepove.
„Zar ne?” upita đubre. „Da nestanem tamo dole.” Pokazuje prema otvorenom prozoru.
Da, bilo bi to lepo. Bilo bi to divno. Bilo bi to danas najbolje od svega!
Zdrobio si cigaretu u svom džepu. Cigaretu koja ti nije potrebna – od đubreta je. Ruke više ne drhte, prsti više ne poigravaju – mirni su.
„Ne”, reče mu ti. „Svejedno mi je.”
Dobro.
„Tako … Svejedno mu je?”
„Šta vi mislite?”
„A vi?” upita đubre od doktora.
Vidi samo kako te posmatra, kako te zagleda, razgleda, premerava te, raščlanjava, sastavlja i rastavlja, odmerava te, vaga te, deli i sabira, oduzima, smešta i propisuje, odlučuje o tebi.
„A vi?” uzvratio si.
Taj što voli da razgleda zatvori prozor, vrati se za sto, dohvati kutiju s cigaretama, izvadi jednu, zapali je.
„Ne mogu da vam ponudim. U takvom stanju …”, kaže. „Dobro, de, uzmi ipak jednu. Ali nikome ni reči da je od mene“, doda, i doda: „Ako onaj glas dozvoli. Šta kaže? Dozvoljava? Samo jednu…”
„Kaže – gurni tu jednu sebi … znaš gde ti najviše treba”, rekao si polako, razgovetno, reč po reč.
Pazi pazi – podguruju se pikavci poređani u krug po ivici pepeljare. Pazi se, to je gospodar.
Glupi pikavci – uskoro ste svi u kanti za otpatke.
Sam si u kanti – dobacuju pikavci.
Gospodar pritisnu dugme na svom stolu, u sobu uđe bolničar.
„Dovoljno je za danas”, reče gospodar. Na cedulju nažvrlja par reči. „Ove da mu daju. Dve uz svaki obrok i dve pre spavanja.”
Bolničar uze cedulju, okrenu tvoja kolica, izgura ih napolje, iza onog E – prevrnutog 3, u hodnik, pored reda stolica.
Pored tih tamo što čekaju svoj red pred vratima.
__________________________________________
* Slika Marka Šagala „Plavi violinista“ iz 1947. godine