PRIJATNI ZVUK IZ TROUGLASTE KUTIJE
Ruski narodni žičani instrument nastao je modifikacijom jednog drugog instrumenta kada su drvodelje uprostile sebi posao. Balalajka je imala čudan životni put – bila je zaboravljana, pa vaskrsavala više puta, ali se danas zvuk ruske narodne pesme ne može zamisliti bez nje!
Rusija je u 16. veku imala svoje “skomorohe”, koji su išli od grada do grada, od dvora do dvora, igrajući, pevajući i priređujući predstave po vašarima. Instrument skomoroha bila je domra, jedna vrsta tamburice sa kruškastim trupom, duplim vratom i dve zategnute žice.
Ovaj persijski instrument, koji se u svojoj zemlji zvao “tanbur”, prešao je preko celog evropskog kontinenta, dobivši razna imena: “tambura”, “tamburina”, “dumbra”, “dombra”… U Rusiji su je zvali domra.
Sedamnaesti vek u Rusiji obeležen je jednim religioznim pokretom, koji je zabranjivao svaku muziku, igre i predstave. Crkveni poglavari prokleli su skomorohe kao “đavolje svirače” i tako je domra iščezla. Samo ponegde, u skrovitim selima, seljaci su krišom još svirali u svoju domru, njome prateći pesme koje su pevali.
Petar Veliki, koji je na svim poljima činio velike napore da približi Rusiju Evropi, doneo je u svoju zemlju i muzičke instrumente. Violine, gitare i mandoline brzo su se raširile među ovim izrazito muzikalnim narodom i tako potisle stari ruski instrument. Majstori nisu više pravili domre, jer ih niko nije tražio, ali narod ih nije bio sasvim zaboravio.
Seljaci su pravili domre sami za sebe. Ali, pošto je izrada oblog, kruškastog trupa zahtevala pravi alat i majstorsku veštinu, domaći majstori su uprostili sebi posao, praveći telo domre u obliku trougla. Na vratu ovog novog instrumenta bile su zategnute žice, njih pet ili sedam napravljenih od struna, konjskih repova ili od upredenih osušenih životinjskih creva. Tako je nastala prva balalajka.
Sam naziv balalajka je tatarskog porekla, jer na tatarskom jeziku “bala” znači “svirati”. Ovaj instrument mekog molskog tona, koji je tako dobro odgovarao stilu ruske narodne muzike, raširio se velikom brzinom i uskoro nije bilo sela gde se nedeljom nije igralo i pevalo uz neobično prijatne zvuke balalajke. Majstori zanatlije počeše da izrađuju balalajke dajući im lepu formu i sve ih više usavršavajući, čime je balalajka postala ruski narodni instrument.
Međutim, balalajki je bilo suđeno da bude zaboravljena. U Rusiji sredinom 19. veka sve više počinje da se svira velika harmonika “garmoška”, koja gotovo potpuno istiskuje balalajku. Taj period ruske narodne muzike okarakterisan je živom, temperamentnom pesmom, koju je harmonika lako i lepo pratila, dok se balalajka ovakvom tipu pesme veoma slabo prilagođavala. Prava umetnička narodna pesma, nostalgična, melanholična i lagana, polako je odlazila u zaborav zajedno sa balalajkom.
Vasilij Andrejev
Ipak, nju ponovo osamdesetih godina 19. veka popularizuje talentovani interpretator ruske narodne pesme Dmitrij Agrenjev-Slavjanski. On bukvalno vaskrsava starorusku pesmu i postiže velike uspehe sa svojim orkestrom i horom.
Posle njega dolazi čuveni Vasilij Andrejev, koji radi na tome da od balalajke stvori tipični ruski nacionalni instrument kao što je, primera radi, gitara tipično španska.
On zadržava balalajci isti oblik i broj žica, samo bira najbolje materijale za njenu izradu. U tome mu je mnogo pomogao inženjer Fomin, koji mu je davao nacrte za razne veličine balalajki, od kojih se stvarao čitav orkestar. Andrejev nije zaboravio ni domru, već i nju uvodi u svoj orkestar, koji 1908. godine broji čak 80 svirača.
Uporedno sa razvojem balalajke kao instrumenta, razvija se i repertoar za nju. U vrlo kratkom vremenu, Andrejev dobija veoma veliki broj sledbenika.
Na sve strane niču orkestri, koji sviraju po lokalima i koncertima, a još veći je broj privatnih amaterskih orkestara sastavljenih od đaka, studenata i vojnika koji rado sviraju ovaj divni instrument.
Ohrabren uspehom, Andrejev organizuje turneju orkestra kroz Evropu i Ameriku, gde ga publika prima oduševljeno.
Najslavniji ruski muzičari kao što su Glinka, Čajkovski ili Rimski-Korsakov uživali su u muzici balalajke, dok su slušali umetničke interpretacije na tom instrumentu jednog Trojanovskog, Pogorjelova, Šumanova ili Ignatjeva, koji su bili najčuveniji virtuozi na balalajci svih vremena, pokazujući svetu šta se sve može izvesti na tri para žica.