ŠETNJA
To je, govoriš, zima
zamela mećavom strašnom…
Zamolih te sama:
povedi me na daleke pute.
Poprečnom ulicom, razrovani puteljci
kojima strahuje slučajni prolaznik
što hteo bi u beživotno naselje
koje se, kao nekad, zove Grnčanevo.
To groblje, gde mirno leže
mama, tata, drugarice, susedi.
Setili se mene… Stražare…
Ah, kako je tesno i kako bučno na svetu!
I blješti ledena planina.
A ovde prevrću uglove
sva od gline — žena grnčareva,
sva od pepela — sveštenika kći…
Kako smo se zapleli… Mini
ivicom kuće promrzlih okana —
uzdrhti, zatrepti plamen:
Ko se to sada okuplja tajno…
Čiji je doručak zaboravljen na stolu?
Čije su to knjige na slomljenoj stolici?
A beležnica leži u šupljini —
izbledela u kišovitom julu.
Taj rukopis mio mi je i poznat.
Kako likuju razliveni redovi,
po stepenicama lete bosonogi
i snegom trče u košuljicama…
Zadah truleži i ljuti dim,
i neke bezvezne reči…
Kako je kristalan taj crni led,
kako je tamno ispred tvojih ramena!
Kako mami taj put… I zemlju
već mećava privine.
No, kad-tad i ja ću leći
pod vlažne terakote širine.
I zaista nevidljivo je iza planine,
tragom zamagljenim pogledom:
prečicom, razrovanom putanjicom
poneko plače i maše rukom
trčeći s vejavicom…