PUSTI SAN
Skraćivanje radnog dana s osam na šest sati da bi se povećala zaposlenost nije izvodljivo u Srbiji. Kraće radno vreme „skratilo“ bi i platu.
Teško da će neki poslodavac, pristati na to da za manje sati rada radnika plaća isto kao do sada. Uz to, bio bi primoran i na to da poveća broj zaposlenih te bi troškovi bili veći.
Taj korak bi, praktično, značio da bi bilo više zaposlenih, ali bi njihove zarade bile manje, te je veliko pitanje da li bi to imalo pozitivan uticaj na zaposlene.
Čak i u mnogo bogatijim državama u kojima je eksperiment sa skraćenjem radnog vremena dao dobre rezultate, poput Švedske, to neće biti primenjeno u celoj zemlji.
Uz to, u pojedinim sektorima rada kao što je trgovina ili uslužne delatnosti nije moguće skratiti radnu nedelju jer se radi svih sedam dana u nedelji. Treba reći i to da mnogi radnici na poslu provode više od osam sati, a da je malo poslodavaca koji ih za to stimulišu – bilo kroz zaradu, bilo kao slobodan dan, mada, naravno, ima i onih koji svaki prekovremeni sat plaćaju. To je, verovatno, dobra stimulacija za top-menadžere, koji provode mnogo više vremena na poslu, pa su im i zarade veće, ali je veliko pitanje da li je iznos do 130 dinara, koliko je minimalna cena sata u Srbiji, dovoljno stimulativan da se na radnom mestu provede više vremena od sadašnjih osam sati.
Prema rečima predsednika Saveza samostalnih sindikata Vojvodine Gorana Milića, ideja da se u našoj zemlji skrati radni dan ili nedelja nije dobra jer bi uz manju satnicu sigurno došlo i do smanjenja zarada, koje su i sada veoma male i nedovoljne za pristojan život.
Kraći radni dan – tanja koverta
Uz eventualno skraćenje radnog dana na šest sati, značajno bi se umanjila mesečno primanje zaposlenih. Naime, uz sadašnju minimalnu satnicu od 130 dinara, najviša minimalna zarada u mesecu u kojem se radi 184 sata je 23.900 dinara. Uz smanjenje broja radnih sati – umesto 184 sata radilo bi se 138 – najviša minimalna zarada iznosila bi 17.940 dinara.
“U Srbiji, gde je minimalna zarada, u proseku, oko 22.500 dinara teško može da se preživi jer s novcem kojim se mesečno raspolaže ne mogu da se zadovolje ni osnovne potrebe, a to veoma teško uspeva i onima koji rade i više sati i na bolje plaćenim radnim mestima“, kaže Milić.
Dodaje da to nije uspelo čak ni u zemljama s veoma visokim standardom, kao što je Švedska, gde uz smanjenje radnog dana na šest sati nije smanjivana zarada.
On ukazuje na to da skraćenje radnog vremena s osam na šest sati dnevno nije dobar korak za smanjenje nezaposlenosti, naprotiv, time bi se samo povećalo siromaštvo.
“Zbog manje sati rada bile bi smanjene i zarade, a onda bi, da bi mogli da obezebede egzistenciju, radnici morali da rade na više mesta i rezultat skraćenja radnog dana ne bi bio vidljiv i vrteli bi se ukrug. Siguran sam u to da skraćenje radnog dana na šest sati nije najvažnija tema vezana za položaj zaposlenih u Srbiji. Za to je potrebno poboljšati uslove rada, obezebediti poštovanje zakona, zaštitu prava radnika, važno je preduzeti korake koji će stvoriti povoljan ambijent za ulaganja i otvaranje novih radnih mesta, smanjiti rad na crno, negativne efekte sive ekonomije…”, kaže Milić.
Izvor: Dnevnik.rs