KOMPJUTER
Jedna starija priča o uvođenju kompjutera u posao. Kako je nekad kompjuter zamišljan kao kolega, a danas je to naša stvarnost! Dođeš ujutru na posao, a on već melje nekakve podatke, ni “dobro jutro” da ti kaže…
— Najzad imamo svoj računar, svoj računski centar — reče Steva kao za sebe dižući glavu sa nekakvih akata.
— Imamo, pa šta! — oglasi se na to Žika sa susednog stola čeprkajući po gomili hartije.
— Kako “šta”?! Znaš li ti šta znači kompjuter za jednu fabriku? Poslovnost na svetskom nivou.
Žika šmrknu u nos, počeša se iza uveta, pa odseče:
— Može biti, ali…
— Šta opet “ali”? Treba da se raduješ, to jest ako uopšte umeš da se raduješ. I šta tu kao nije u redu?
— Prva mana mu je što je tačan. Mnogo, bre, tačan.
— Šta je tu loše ako je tačan?
— Pa ne kažem da je loše, nego nekako odudara. Mora da su ga izmislili stranci. Japanci. Eto, ne ume da se zbuni, ne uzima u obzir nikakve olakšavajuće okolnosti, ne haje za objektivne i subjektivne slabosti. Mašina kao mašina. Ne samo da nema meko srce, nego nema nikakvo srce.
— A ti bi hteo da ima i srce.
— Nego šta. Zamisli da si s njim sam u kancelariji. Mislim, da ti je kolega. Dođeš ujutru na posao, a on već melje nekakve podatke, ni “dobro jutro” da ti kaže. Ti se protegneš, zevneš, pa naručiš kafu da razbiješ mamurluk. Srčeš natenane, a on samo zuji. Ćaskao bi malo o fudbalu, o sportskoj prognozi, a on jednako nešto zbraja i oduzima, pa te od tolike njegove revnosti počne da grize savest. A onda naiđe šef, pa kad vidi kako hvataš zjala, a on te opomene: Dokle, o, Stevo! Već tri meseca mrcvariš one naloge. Što se, bre, ne ugledaš na ovaj kompjuter!
— Da si ti sa kompjuterom u kancelariji, on bi progoreo od tvoga nagvaždanja — upade Steva Žiki u reč, ali ovaj kao da to preču.
— I kažem: s tim računarima, uopšte, treba oprezno. Ako se razmnože i razbaškare po radnim organizacijama, onda rizikujemo da nam dva i dva uvek budu četiri. A, vidiš, čovek, onako, prema potrebi, može nekako da udesi da dva i dva budu pet…
Steva zausti da pita prijatelja šta mu ovo poslednje ima da znači, ali kako je bilo već vreme za doručak i kako svi behu poustajali, on samo odmahnu rukom odustajući tako od jalova razgovora. A kompjuter je zujao jednako kao da ga se ništa ne tiče.