TRAGEDIJA KAO BELEG
Vladavinu Slobodana Miloševića obeležilo je javno ili prikriveno delovanje njegove supruge, a njenu pojavu pratio je čuveni cvet u kosi. Šta se to dogodilo da su joj, prema rečima tada srednjoškolke Marković, „jednog proleća u kosi procvetali cvetovi…“?
Zagrebački novinar, publicista i istraživač hrvatsko-srpskih odnosa i sukoba u 20. veku Darko Hudelist je za „Nedeljnik“ napisao feljton o Veri Miletić, učesnici NOB-a u Srbiji koja je, neposredno nakon Drugog svetskog rata proglašena i jednim od najvećih izdajnika u istoriji srpskog partizanskog pokreta. Ona je tokom rata rodila dete, koje je igrom slučaja obeležilo politički život Srbije 90-ih godina. Vera Miletić bila je majka Mirjani Marković. Ovo je deo iz pomenutog feljtona, u kome autor govori o odluci Mirjane Marković da kopira životni put svoje majke.
Za svog boravka u Beogradu upoznao sam i čoveka, poreklom iz Požarevca, koji je dugi niz godina bio (tajna) simpatija Mire Marković, čak i onda kad se Mira zaljubila u Slobodana Miloševića, pa i nakon što se za njega bila udala. Vezu s Mirom održavao je sve do 8. sednice CK SK Srbije, tj. do 1987, a povremeno ju je i posećivao u Beogradu. On je bio godinu dana mlađi od Mire, tj. rođen je 1943. (za razliku od Mirjane koja je 1942. godište).
Njih dvoje su kasnih 1950-ih i ranih 1960-ih zajedno išli u Požarevačku gimnaziju. Mira mu se činila „normalnom“, tj. vedrom, društvenom i komunikativnom, poput ostalih devojaka, a onda se, negde u vreme kad je išla u 3. ili 4. razred gimnazije, zbio jedan čudan događaj koji ga je (jednako kao i Miru) duboko potresao i koji mu se, sve do danas, snažno urezao u pamćenje.
„Bila se razbolela“, rekao mi je, „pa sam je posetio kod kuće. Razgovarali smo u njenoj sobi, gde je spavala. Bila je uzbuđena i duboko potresena, drhtala je kad mi je govorila: ‘V…, nešto sam krupno i vrlo ružno doznala!’ Ali nije mi htela odati o čemu se radi. I nikada mi to nije ispričala. Pretpostavljam da je tada doznala za ‘status’ svoje majke u javnom (partijskom) životu Srbije.“
Taj iskaz tog mog sagovornika iz Požarevca (koji danas živi u Beogradu i bavi se naučnim radom) može dovesti u vezu s onim što je u svojoj knjizi Tajne enigme o Veri Miletić napisao Đ. Labović. On u njoj citira dopis koji se, kako kaže, čuva u Istorijskom arhivu Beograda, a u kojem piše da su „prilikom ekshumacije streljanih 22-26. VIII 1959. godine, iznad dve masovne rake u Jajincima, nađeni (…) drveni krstovi i piramide, sa više označenih imena“, da je tom prigodom identifikovano 20 leševa i da je pod rednim brojem 13 navedeno ime i prezime Vere Miletić. Nalaz komisije verifikovala je, na licu mesta, Verina mlađa sestra (tj. Mirina tetka) Branka.
Godina 1959… Mira Marković je tada imala 17 godina. To jest, 17. je rođendan slavila (ako ga je slavila) 10. jula 1959. Sociolog Karl Manhajm u svom eseju „Problem generacija“, uvrštenom u knjigu Eseji o sociologiji znanja, upozorava na 17. godinu u odrastanju i sazrevanju svake osobe pa kaže, između ostalog, da se „mogućnost stvarnog ispitivanja stvari i promišljanja o njima javlja (…) tek u tački kada počne lično eksperimentisanje života – oko 17. godine“.
Mira Marković se, kad je napunila 17 godina, odlučila na jedno uistinu vrlo neobično i unikatno „eksperimentisanje života“. Odlučila je da kopira životni put svoje majke Vere Miletić. To jest, postala je, na neki način, njen (ali pervertirani) klon.
Vera Miletić je postala vatrena levičarka, simpatizer komunističkog pokreta, u 7. razredu (danas je to 3. razred) gimnazije, koju je pohađala u Požarevcu. Bilo je to u školskoj godini 1936/37. Aktivno je sudelovala u literarnoj družini „Razvitak“, formiranoj u Požarevačkoj gimnaziji, a poznatoj po levičarskom, komunističkom opredeljenju nekih (ili mnogih) svojih članica (među kojima je bila i njena sestričina i buduća Titova ratna sekretarica i ljubavnica, zapravo nevenčana supruga, Davorjanka Paunović, zvana Zdenka).
U istom životnom uzrastu (17 godina), na istom mestu (Požarevačka gimnazija), u istom razredu gimnazije (3. razred) i u okviru iste literarne družine, odnosno školskog lista Razvitak (definisanog kao „omladinski časopis za književnost, društveni život, nauku, kulturu i zabavu“), aktivira se, poput kakvog bombaša-samoubice, i Verina kćerka Mira Marković. Bilo je to u školskoj godini 1959/60.
U prvom broju lista Požarevačke gimnazije Naša stvarnost, štampanom 15. aprila 1960, a koji će već od drugog broja (onog od 25. maja 1960) promeniti ime u Razvitak, Mira Marković je objavila članak pod naslovom „Razmišljanja“, u kojem je obznanila da je napunila 17 godina i da, na određen način, kreće sa svojim ideološkim i društvenopolitičkim aktivizmom i svojom političkom karijerom.
Održala je moralnu bukvicu svojim drugovima i drugaricama iz razreda, poručivši jednome svom drugu koji se na školskom času, kako je napisala, „kod stiha o poginulima (moguća asocijacija na Veru Miletić – op. aut.) široko nasmejao“: „Druže, stidi se!“
A u drugom (formalno 17.) broju požarevačkog Razvitka, od 25. maja 1960, objavljen je izveštaj s omladinske konferencije Požarevačke gimnazije od 19. maja 1960, kao i sastanka održanog nekoliko dana kasnije, na kojem je 17-godišnja Mira Marković izabrana za predsednika Školskog komiteta omladine Gimnazije. U istom je Komitetu bio i njen dečko Slobodan Milošević.
A na str. 5 tog broja objavljena je i „pesma u prozi“, bez naslova, Mire Marković, sa stihom: „Jednog proleća u kosi su mi procvetali cvetovi…“
Izvor: Nedeljnik.rs