NAĆI SVOJ TRENUTAK
Postoji taj trenutak kada nas put nanese u neko novo mesto, posebno u neku tihu ranu zoru u leto kada nas kao neki talas optimizma zapahne miris sveže pokošenog grada…
Miris novog asfalta, gvožđanih cevi i i šina, zvuk trole i tramvaja, tla koje se lagano greje i sprema da ugosti užurbane ljude na njihovom svakodnevnom ili trenutnom putu.
Ta putešestvija su specifična. Kod nas još uvek kao tabu, ali osećaj dok putujemo sami, dok svaki utisak ostaje sirov i samo naš jednostavno se ne može ni sa čim uporediti.
Postoji jedna predrasuda da ljudi koji nekako putuju sami možda to čine jer nemaju sa kim, jer su usamljeni ili ekscentrični. Sve van uobičajenog danas postaje predmet sumnje, a kako i ne bi. U svetu u kojem se previše toga radi zarad dobre slike na instagramu ili građenja nekakvog imidža, slike ili broja pratilaca na društvenim mrežama, da, počinjemo sa zazorom da posmatramo živote reprezentovane u najboljem svetlu i zapitamo se možda, gde sam tu ja.
Da li je moguće da su svi tako srećni? Gde se izgubilo naše pravo da budemo i tužni ili drugačiji ili usamljeni ili sami ili prosto i jednostavno- svoji. Kako poverovati u iskrene namere usamljenog putnika i čiju sposobnost danas da upija svet upravo onakvim kakav jeste. Da siđe sa nekog prašnjavog voza i zakorači u svet ćirilice i bučnih bulevara, ćevapa i rakije, u neki tamo grad na Balkanu, belog imena i sivih ulica, oko nekih tamo reka Save i Dunava.
Da ode iz svog doma i nađe neki potpuno drugačiji apartman, smesti se u centru grada i krene u istraživanje nepoznatih pločnika i sokaka. Čemu ta promena, te dislokacije, izmeštenja, toliki pređeni kilometri i staze, tolike muke i granice, kontrole, karte i novac uložen u to da se udobno ušuškamo u nekom dalekom ili možda i ne tako dalekom krevetu nekog iznajmljenog stana, nekog novog ili starog grada, čemu sve to?
Odgovor je verovatno jednostavan u svojoj kompleksnosti. Postoji mnogo različitih putovanja na koja krećemo. Pa, ako bolje pogledamo, krećemo svakog dana. Biramo hranu, odeću i kafu, biramo reči i biramo dela, karijere, prijatelje, saradnike, projekte, biramo toliko toga, svakog dana, svakog trena. S vremena na vreme, taj put koji poduzimamo iz sebe ka spoljašnjem svetu postaje previše. Previše dajemo, previše plasiramo i zahtevamo.
S vremena na vreme, to postaje zagušujuća buka informacija i utisaka o svemu i svima. Tačka. Ono što nam najbolje pomaže da iznova pronađemo sebe jeste da stavimo pred sebe jasan i opipljiv izazov. Da vidimo šta zapravo osećamo, mislimo i želimo, van tuđih stavova i očekivanja. U novoj sredini, bez predrasuda, u kojoj je sve moguće.
Ne mora to biti druga kultura, zemlja, tradicija. Pokušajte. To može biti i druga ulica, grad, neko vreme iznajmljeno daleko od svih, dan za nas ili predah u sred nedelje. To može biti vreme na klupi, uz sladoled ili šetnja kraj reke. Poseban trenutak sa najdražom osobom u nekom iznajmljenom apartmanu ili banji.
Nađite svoj trenutak. Izmestite se nekad, makar na tren. Otidite negde. Otrkrijte novi kutak. I bar s vremena na vreme, dajte sebi oduška da ponovo upoznate sebe.