KO SMO, GDE SMO I KOME PRIPADAMO?
Reč „identitet“ je sve češće u upotrebi. Identitet kao odgovor na pitanja: Ko smo, odakle smo i kuda idemo, i kao odgovor na pitanja: Ko smo, gde smo i kome pripadamo?! Identitet kao izvor smisla i iskustva pojedinca, određene grupe ili naroda. Ovaj osvrt pokušaće da dodatno potcrta identitet kosovskometohijskih Srba.
Pitanje identiteta, ko smo mi, kao osećaja pripadnosti nekoj društvenoj grupi (etničkoj, kulturnoj, nacionalnoj, verskoj… ) danas je takođe izraženo i sudara se sa činjenicom o prisutvu krize identiteta.
Identitet se temelji na kulturi, i tu dolazimo do pitanja identiteta kosovskometohijskih Srba i ovog prostora kao izvorišta srpske kulture i duhovnosti. Tu se nameću brojna pitanja ne samo u smislu „čija je srpska zemlja na Kosovu i Metohiji“ i čiji su spomenici kulture i duhovnosti (preko 1.300 pravoslavnih crkava i manastira) na Kosovu i Metohiji, već i u smislu nekih promena u karakternim crtama Srba koji su ostali da žive na Kosovu i Metohiji i onih Srba koji su prognani pre, za vreme i posle rata 1999. godine. I njihovog potresenog „ja“.
Prognanim Srbima i pripadnicima nacionalnih manjina (izraz se koristio za muslimane, Gorance, Rome…) sa Kosova i Metohije, koji su morali da napuste svoje domove i raselili se, ne svojom voljom, ni predstavnici međunarodnih organizacija nisu potpuno i jasno definisali status što je sa svoje strane samo produbilo njihovu krizu identiteta. U zvaničnoj međunarodnoj komunikaciji prognanici sa Kosova i Metohije se tretiraju kao interno raseljena lica (IRL). Naša država smatra ih raseljenim licima. Razlika je mala, jasna i razumljiva.
Pitanje: „Ko smo, gde smo i kome pripadamo“ je prisutno najviše kod onog dela prognanih koji uverljivo vole da se vrate na svoju zemlju, u svoj zavičaj. Oni će se jednom, svakako, i vratiti u svoju sunčanu dolinu i ostvariti san, narodski rečeno „svoji na svome“. To je put da prebrode krizu identiteta sa kojom se godinama suočavaju. Put na koji još ne mogu da krenu jer nema uslova za to! A ako se i ne vrate oni, vratiće se njihova deca ili deca njihove dece.
Njihovo „ko sam ja“ krajnje je nejasno, teško i neizvesno u svakom pogledu: egistencijalnom, socijalnom, kulturnom… Nisu slučajno, a ni zlonamerno, raseljeni sa Kosova i Metohije „etiketirani“ kao „ubogi ljudi“ (Nebojša Čović), bezdomnici, ljudi bez igde ičega… Tu hipoteku i danas mnogi nose. I to ne samo oni koji nisu rešili pitanje krova nad glavom i egzistencije već i ovi drugi jer se jaz raslojavanja produbio a pohlepa raste. Otvoreno je pitanje i njihovog identiteta i vezanosti za Kosovo i Metohiju zbog čega im se često zamera što se ne integrišu u novu zajednicu u mestima u kojima „privremeno“ borave.
Otvorena su i brojna pitanja vezana za identitet Srba ostalih da žive na Kosovu i Metohiji. Imućniji su, za slučaj nužde, pokupovali nekretnine po Srbiji. Njihov san je prestonica, mada suštinski i istinski oni ne vole da napuste svoje krajolike. I njihov je identitet poljuljan jer nisu sigurni gde su, da li će i kada će, i ako imaju gde će. Šta reći o „identitetu otpora“ Srba ostalih da žive na Kosovu i Metohiji (!?). Šta reći o barikadama Srba u obespravljenim uslovima (!?). Šta reći o imitaciji barikada koje su nedavno i Albanci postavljali. Vešti stratezi otimanja, hteli bi i barikade da otmu, što i u krajnje dramatičnoj i pretećoj situaciji izgleda komično. Od čega se i od koga oni brane? Od svog konfuznog straha?
Život pod znakom krsta jedno je posebno pitanje identiteta kosovskometohijskih Srba. To je život koji živimo.
Autor: Slavica Đukić