JEDRILICE
Bele su i precizne, dok se oslanjaju na vazduh, dok
otvaraju ruke jedara i obuhvataju ih, sa verom u
more, njihanje i poslednju liniju na horizontu,
između modrine dole i modrine gore, one, na
jedinom mogućem mestu, vodoravno, spremne u svim
pravcima, uvek napred, podrivajući budućnost,
i sjajne od svega što je već bilo, pomeraju se kao
polu-ribe i polu-ptice, šta nose, šta prevoze na vetru
od kojeg žive, kuda ih nosi dok se naginju na bok
i menjaju stranu neba nad dubokom vodom, nad telom
praznine koja kipi u talasima i penama, kojima se
brišu i umivaju tragovi onoga što su bile, u ime čistoće
od onoga što ih još čeka, bele su od spremnosti
i mirisne od soli, kao žene koje se prepuštaju u mekom
pokretu i pouzdano znaju kuda će ih odneti,
gole lepotice, ljubavnice sudbine, i kada dođe bura,
jedra lepršaju i udaraju o napetu tišinu
kao raspuštena kosa u koju bi uronio prste,
i kada se nebo razvedri, još čistija su, pokušaji udaraca
doprinos su lepoti, kako li uspevaju, kako to da se ne
izgube, tamo, daleko od pristaništa,
i visoka jedra se ćutljivo kače o udarce vazduha dok se
udaljavaju, i tovar u belim posudama njihovih tela ostaje
netaknut, kao da je, u stvari, dole, u dubinama
vode, ili kao da je nevidljiv poput tog vetra koji ih pokreće,
neumorno, jedrilice, na njihovom putu, u njihanju,
u svim pravcima pod blještavim suncem na otvorenom moru.