SJAJ I BEDA POTROŠAČKOG MENTALITETA
Megamarket je zamenio korzo. Umesto u pozorište, danas odlazimo u hipersamouslugu da bismo videli i bili viđeni. Svako ko je neko kupuje brazilski orah i pistaće. Naravno, ne onako seljački, na merenje u rinfuzi, nego u finim folijama, iz kojih je istisnut vazduh, u količini ne većoj od 85 grama.
Pojava super, mega i hiper marketa još je čvršće ukorenila potrošački mentalitet u dušu ovovremenog Srbina. Iako su u pitanju samo velike samoposluge, kod našeg sveta, ovi hramovi besmislenih kupovina sa nepreglednim policama i vitrinama umesto ikonostasa, izazivaju pseudoreligijsko osećanje, od kog zavisi sreća i nesreća u svakom trenutku egzistencije. Ako imate dovoljno za puna kolica srećni ste, u protivnom, tuga i jad.
Posmatrač u bilo kom od ovih objekata masovne kupovine, mogao bi se iznenaditi izgledom kupaca. Naviknut na radnju iza ćoška, gde se skokne po hleb, pavlaku i novine, u papučama i običnoj majici, čovek koji se zatekao u hiper, ultra, giga marketu, zaprepastio bi se videći stotine ljudi obučenih u svoju najbolju garderobu, kako ponosno u žičana kolica ubacuju najnoviji šampon s uljem avokada i aktivnim perlama koji garantuje rast nove kose (čudi me da Zidan i Brus Vilis nisu čuli za njega) i vakumiranih 165 grama, tanko sečenog kulena po ceni za koju u Kulpinu možete dobiti pola kile te kobasice. Žene našminkane i isfenirane, u vrtoglavim štiklama, često iza velikih sunčanih naočara, iako prozora nema, a muškarci glatko izbrijani u novim košuljama. Košulje su često roze, a preko ramena je tanani džemperčić, rukavima vezan na grudima. Dok, tako prirodno, biraju buteljku prvoklasnog crvenog vina (pošto su im dede i pradede iz Boljevca, Stapara, Šavnika i Medine bili istaknuti somelijeri s kraja XIX i početka XX veka) bljesne im debeli, četvrtasti časovnik, kao sunce, toplog letnjeg dana.
Megamarket je zamenio korzo. Umesto u pozorište, danas odlazimo u hipersamouslugu da bismo videli i bili viđeni. Svako ko je neko kupuje brazilski orah i pistaće. Naravno, ne onako seljački, na merenje u rinfuzi, nego u finim folijama, iz kojih je istisnut vazduh, u količini ne većoj od 85 grama. Ovde se odmeravamo s ostalom rajom. Tu se jasno vidi ko je čovek, a ko kupuje jeftinu četkicu za zube. Dok se rulja tiska oko vitrine s mesom, otmeni mladi par, nešto dalje, kupuje već pečenu ćuretinu, u stiroporskoj posudi, koju će svojim, na liznig kupljenim kućnim ljubimcem, po mogućnosti s alu felnama i niskoprofilnim gumama, još vruću odneti na stilski sto u svojoj retko korišćenoj kuhinji, bez obzira što u njoj postoji i ugradna rerna, ali i mikrotalasna. Uputimo li se dalje, uočićemo muža i ženu u kasnim tridesetim, kako odabiraju onaj najtvrđi i najneukusniji hleb, jer su čuli da ga krkaju engleski lovci u grofoviji Vitšajr. Oni plićih buđelara, zadovoljavaju se kupovinom Koka Kole Ziro ili žileta sa 18 oštrica i specijalnim krilcima koji savšeno zatežu kožu, pa se izbrijavanje vrši bez njene iritacije. Ako već ne mogu da kupe stan ili pristojan auto, mogu se zadaviti rajskim kolačem i nalokati se Korona piva, pravo iz Meksika. Odlazak u kupovinu, tako običnih stvari, kakve su hrana i higijenske potrepštine, postaje jednako svečan u glavama i srcima, ljudi zaraženih potrošačkim virusom, koliko i Lazarevićev prvi odlazak s ocem na jutrenje. Kao što pravi hrišćani, pred Vaskršnju liturgiju, brižljivo oblače svoje najbolje odelo i ozarena lica slušaju službu, radujući se besedi Sv. Jovana Zlatousta, od multinacionalnih kompanija i njihovih marketinških službi pobeđen potrošač, presrećno odlazi u supermarket kako bi tamo utukao polovinu krvavo stečene plate, kupujući osećaj dostojanstva koji proističe iz mogućnosti da se kupi uvozni začin za punjenu papriku ili digitalni foto aparat.
Umesto čitanjem, druženjem, ljubavlju… poraženi, sluđeni pojedinac nepoptrebnom kupovinom sebi gradi osećaj zadovoljstva i ljudskog dostojanstva. Reklame nam stvaraju osećaj uskraćenosti ako se istog trenutka ne dočepamo sredstva za čišćenje s česticama eukaliptusovog ulja koje masnoću uklanjaju i u hladnoj vodi, bez obzira što smo još prošle sedmice kupili gel s koncentrovanim aktivnim sastojcima aloja vere, što ga je isti proizvođač promovisao kao savršenstvo kućne hemije. Ako nemamo novac za željene kupovine, padamo u očaj i mizerno se osećamo. Čim kapne platica, eto nas u giga prodavnici. Ona nam je i izlazak i teferič. Menja nam i crkvu i pozorište. Tu šetamo, eglenišemo s poznanicima, a umesto u koncertnoj dvorani, muziku slušamo s megamarketskog razglasnog sistema.
Dok smo kupovali po bakalnicama u susedstvu, nismo ni znali koliko nam je neophodna sušena papaja, niti smo sanjali kako blagotvorno na nas utiče pomelo, ubran zelen u jugoistočnoj Aziji pre nekoliko meseci. Šta da vam pričam o algama, lignjama i dagnjama?! Hiper samousluge su nas konačno opasuljile i uvele u Evropu. Sad ni naš čovek ne može zamisliti svoj život bez škarpine, škampa i orade. Terpana i deveriku jedu samo seljaci. Mi otmeni, krljamo samo šan pjer. Eventualno brancin. Svi obožavamo plodove mora, iako smo odrasli na plodovima tora!
Ako se hiper market nađe u sklopu nekog većeg objekta, recimo šoping mola, sreći nikad kraja. Koliko li skočimo u sopstvenim očima kad se koridorom prošetamo s papirnom kesom na kojoj piše Dizel ili Čeruti. Ranije smo u takvim štaniclama vukli paradajz s pijace. Ništa nije tako sveto kao poseta radnji s Paćoti cipelama. Onaj ko kupuje u Gesu, zna zašto živi. Uopšte ne shvatam zašto bi iko, ko je imalo kul, išao u običan bioskop, kad može isti film da gleda duplo skuplje uz kesicu kokica od 200 RSD u sinepleksu. Tako se emancipuje. To je Evropa. Treba shvatiti da je forma daleko važnija od suštine, a što neki tamo kaluđeri i piskarala misle da ima nešto preče od obroka u suši baru na vrh šoping mola, tako me zabole! Pa, zar može išta više prijati modernom čoveku, oslobođenom ruralnog nasleđa, od zalogaja presne ribe umotane u morske alge? Da nisam u pravu, ne bi satima sve stolice u restoranima brze hrane u centrima za kupovinu na Novom Beogradu bile popunjene, bez obzira što mikročaša sokića košta 150 dinara. Zaista živiš samo ako specijalno sečeni pomfrit zalivaš šejkom dok čekaš na svoj pileći burger i srednju salatu. Sve drugo je prazno, nepotrebno i glupo. Naročito osećanja. Osim onih vezanih za kupovinu! Zašto da idem na tribine o nacionalnom interesu ili književne večeri, kad mogu to vreme posvetiti špartanju po rafovima s kolekcijama Beneton i Trusardi? Šta to ima u knjigama, što nema u hipermarketu? Ako mi je baš do čitanja, pa kupiću Stori, da vidim gde će Seka letovati ove sezone. To je mnogo važnije nego u kojoj se banji kockaju kod onog Dostojevskog.
Nije kriv samo komšija koji leti u super radnju. Najviše je kriva država. Ona ne obrazuje svoje stanovništvo, već ga u sprezi s trgovcima, uči, da sreću ne može doseći ako ne troši i ne kupuje. S druge strane, standard nam surovo krešu već decenijama, pa je ispaćenom jadniku preostalo samo da kupi 4 rajčice u sred zime kad im vreme nije, što njegov ćaća u Podgori nije ni sanjao, pa da oseti sreću. Nismo u stanju da vidimo Pariz, ali jesmo u mogućnosti da posetimo šoping siti. Tamo ćemo izlečiti bolesnu dušu, kad kupimo hladno ceđeno ulje, a ovi seljoberi iz ulice koriste obično. Kad prelijem fetu maslinovim uljem i sitnom mirođijom, na vrhu sam sveta.
Što kaže Milan Gutović, ne znam što sam vam sve ovo ispričao, ali valjda neće da škodi. Nadam se da će nekom biti korisno. Možda pročita neki državni činovnik, pa došapne kolegama da bi valjalo pokrenuti kampanju za porodicu i prijateljstvo, a ne za instant kredite i sedmodnevno letovanje na otplatu zbog kojeg ropćemo naredne tri godine. To bi bilo sjajno, ali svakako, nekad naručim pesmu samo za svoju dušu, nekad napišem tekst.
Izvor: Skk.srb
Autor: Ostoja Simetić