Manastir Sveta Trojica u Pljevljima i dve legende o ćivotu Svetog Save

O PRAVOSLAVNOJ SVETINJI

Manastir Sveta Trojica kraj Pljevalja veliko je pravoslavno svetilište, u kojem centralno mesto zauzima ćivot Svetog Save. Ispod ove svete relikvije provlače se bolesni kako bi ozdravili, a manastir poštuju i pravoslavni i islamski vernici, jer su se za skoro 500 godina u njemu dogodila čudesna isceljenja.

Manastir Sveta Trojica, koji se nalazi na kilometar i po severno od Pljevalja, prvi put se pominje 1537. godine u jednom zapisu jeromonaha Save, prvog poznatog trojičkog prepisivača. Sagrađen je, najverovatnije, na ostacima starijeg manastira iz nemanjićkog perioda.

Prvi ktitor bio je jeromonah Visarion (Vasilije), sa bratom mu Savom i sinom arhijerejom Nikiforom. Oni su, najverovatnije, u početnim godinama četvrte decenije 16. veka, najkasnije 1573. godine, sagradili crkvu, to jest naos i oltarski prostor. Priprata je sagrađena oko pola veka kasnije, a njeni ktitori bili su monah Georgije, sa sinom jeromonahom Ananijem i sinovcem spahijom Vojinom, što potvrđuju ktitorski portreti na zapadnom zidu. Manastir je živopisan krajem 16. veka, a oslikao ga je pop Strahinja iz Budimlja, ugledni živopisac, koji je ukrasio više srpskih crkava i manastira.

Tokom 16, 17 i 18. veka manastir Sveta Trojica bio je vrlo značajan prepisivački i književni centar. Tu je nastalo više desetina rukopisanih knjiga. Najznačajniji prepisivač bio je Gavrilo Trojičanin, rodom od Šćepan polja. Njegova dela su čuveni prepisi “Šestodneva” Jovana egzarha i “Hrišćanske topografije” Kozme Indikoplova, zatim nastavak čuvenog “Vrhobrezničkog hronografa” (letopisa), koji se danas čuva u Pragu, više psaltira i još nekoliko značajnih knjiga. Istovremeno, u Svetoj Trojici radio je i znameniti zograf Andrija Raičević, čije izuzetne minijature krase pomenute rukopise. Raičeviću se pripisuje i nekoliko vrednih ikona nastalih polovinom 17. veka. U manastirskoj biblioteci se čuvaju i vrlo vredne knjige na pergamentu i papiru iz 12. i 14. veka, kao i poznati korekturni tabaci Mileševske štamparije iz 1557. godine. Čuvaju se i 824 turska dokumenta, koji se odnose na sam manastir ili na njegova brojna imanja.

Današnji izgled manastir ima od 18. veka, pošto je do tada više puta obnavljan i dograđivan. Riznica manastira Svete Trojice poseduje više od 1.700 predmeta i po bogatstvu je treća u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Ćivot Svetog Save i legende o njegovom nastanku

U Svetoj Trojici u Pljevljima i dalje se nalazi, kako se veruje, ćivot Svetog Save. Ne zna se kako je on i kada donesen u ovaj manastir, o tome se samo pripoveda u legendama. Poznate su dve legende.

Prema jednoj, ćivot Svetog Save, kad su se kaluđeri razbežali u doba Velike seobe, iz Mileševe su odneli muslimani iz porodice Kapičić, rodom iz obližnjeg Hisardžika. U njemu su čuvali voće! Kad je to saznao jedan kaluđer iz Svete Trojice, zbližno se s njima, očigledno u nameri da izbavi svetinju. Jednom ih je dobro ugostio u manastiru i još ih darivao osedlanim konjem. Kad im je nešto kasnije došao u goste, upitaše ga kakav poklon želi, a on, kao da je to i očekivao, odmah zatraži ćivot. Kapičići, držeći očigledno do svog ugleda, poklone mu ga i tako se ova svetinja našla u pljevaljskom manastiru.

Unekoliko drugačiju verziju ove legende ispričala je monahinja Marina, koja je u pljevaljskom manastiru boravila četrdeset godina. Prema njenom kazivanju, u manastir je jednog dana došao neki Turčin i kod igumana doveo svoju kćer, koja se bila zgranula, jer je čuo da duhovnik može da pomogne devojci. Posle molitve devojci je zaista bilo bolje. A Turčin na poklon beše doneo jabuke, koje su, iako je zima bila na izmaku, izgledale kao da su tek ubrane. Iguman je pitao otkud mu takve jabuke, a Turčin je odgovorio da ih čuva u bajunu (kovčegu) jednog srpskog svetitelja. Kad je iguman kasnije otišao u goste kod Turčina i video kovčeg, odmah je shvatio da je reč o svetinji. Zatim mu je ponudio da se menjaju: za kovčeg je davao svog najboljeg ata, a imao je dobre konje. Turčin je, pošto je veoma voleo konje, pristao i tako su Srbi povratili svoju veliku svetinju.

Ćivot je veličine 1,77 x 0,41 metara i nalazi se na postolju ispred prestonih ikona Hrista i Svete Trojice. Svetinju poštuju i pravoslavni hrišćani i muslimani. Tražeći leka, oni se i danas, kao nekad, provlače ispod ćivota. Dogodila su se u ovom manastiru mnoga čudesna isceljenja. Ispod ćivota se provlače ne samo oboleli već i oni koji žele da se zaštite od bolesti i nesreće.

U Svetoj Trojici se čuva još nekoliko velikih svetinja: stopalo Svete Tekle, deo moštiju Svetih Kozme i Damjana, okamenjeni ugrušak krvi svetih četrdeset sevastijskih mučenika i mošti sveštenomučenika arhimandrita Serafima Džarića. A posebno se poštuje pozlaćeni krst u koji su ugrađene čestice Časnog krsta. Ovu svetinju narod celiva na Krstovdan. Veoma je poštovana i ikona Darohranilica iz 16. veka, dar ruskog cara ovom manastiru.

Iz knjige “Svetilišta i nadališta”, autor: Novo Tomić