DEJSTVO NEGATIVNOG U NAMA
Starac Porfirije dao nam je pouku o tome kako zle misli iz nas izlaze i onda se prenose na naše bližnje, pa njih zaista zadesi zlo. „Mi na tajanstven način prenosimo svoju zlobu i kada mislimo na zlo, onda ono stvarno može da se desi“, kaže svetogorski starac.
Čovek u sebi ima takve duhovne sile da može da prenese i dobro i zlo na svoju okolinu. Ovo su vrlo osetljive teme. Kad ih obrađujemo, potrebna je velika pažnja. Sve treba da posmatramo na dobar način.
Nemojmo ništa rđavo da mislimo o drugima. Čak i jedan pogled, pa i samo jedan uzdah, utiče na naše bližnje. I najmanji gnev izaziva zlo. Imajmo u duši svojoj dobrotu i ljubav, to prenosimo i na druge.
Pazimo da se ne gnevimo na ljude koji nam nanose štetu; samo treba da se sa ljubavlju molimo za njih. Šta god da nam učini neki naš bližnji, nikada ne treba da rđavo mislimo o njemu. Nikada ne treba da mislimo o drugome da će mu Bog poslati neko zlo ili da će ga kazniti zbog njegovog greha. Ovakva pomisao prouzrokuje veliko zlo, a da mi to i ne primećujemo. Često se gnevimo i kažemo drugom čoveku: zar se ne bojiš pravde Božije, zar se ne bojiš da će te Bog kazniti?
U nekoj drugoj prilici, opet, kažemo: Bog će te, nema druge, kazniti za to što si učinio, ili pak: Bože moj, ne popusti zlo na toga čoveka za ono što mi je učinio, ili: Neka se tome i tome ne desi neko zlo. U svim tim slučajevima, duboko u nama krije se želja da taj drugi bude kažnjen. No, umesto da priznamo svoj gnev zbog njegove greške, predstavljamo svoju ljutnju na drugi način i tobože se molimo Bogu za bližnjega. Ali, na taj način mi, u stvari, proklinjemo svoga brata. Čak i kada kažemo: neka vidi Bog – i tada raspoloženje u našoj duši dejstvuje na neki tajanstven način, utiče na dušu našeg bližnjeg i njemu se dešava neko zlo.
Kad imamo zle misli, onda neka zla sila izlazi iz nas i prenosi se na bližnjega, kao što se glas prenosi pomoću zvučnih talasa, te bližnjega zaista zadesi zlo. Mi na tajanstven način prenosimo svoju zlobu. Ne izaziva Bog zlo, nego ga izaziva ljudska zloba. Ne kažnjava Bog, nego se naše rđavo raspoloženje tajanstveno prenosi na dušu bližnjega i nanosi mu zlo. Hristos nikada ne želi zlo. Naprotiv, On poručuje: Blagosiljajte one koji vas kunu…
Zavist i zloba, tj. ono što narod obično zove urok, jeste vrlo ružna stvar. To je rđav uticaj, do koga dolazi kad neko oseti zavist prema drugome ili kad poželi nešto ili nekoga na grešan način. Ovde je potrebna velika pažnja. Zavist izaziva veliko zlo kod bližnjih. Onaj ko zavidi čak nema ni pojma o tome da izaziva zlo.
Ali, kad je neko čovek Božiji koji se ispoveda, pričešćuje i nosi na sebi krst, ništa mu ne može nauditi. Čak i kad bi se svi demoni ustremili na njega, ništa mu ne mogu. U našoj duši postoji jedno odeljenje koje se naziva moralist. Taj moralist se buni kada vidi nekoga da zastranjuje, mada je onaj ko osuđuje, u mnogo slučajeva, zastranio na isti način. No, on ne počinje da se prepire sa sobom, nego sa bližnjim. To Bog neće. Hristos nam kaže u Jevanđelju: Zar ti, dakle, koji učiš druge, sebe ne učiš? Ti koji propovedaš da se ne krade, kradeš? (Rimlj. 2, 21-22). Možda ne krademo, ali ubijamo: pripisujemo zlo drugome, a ne sebi. Kažemo na primer: trebalo je da učiniš ovo, ali nisi učinio; eto, šta ti se desilo zbog toga! U stvari, u tom slučaju mi želimo da se drugome desi zlo. Kada mislimo na zlo, onda ono stvarno može da se desi. Na tajanstven i neprimetan način, mi kod drugog čoveka umanjujemo snagu potrebnu za njegov rad na dobru i nanosimo mu zlo. Možemo kod njega prouzrokovati da se razboli, da izgubi posao ili imanje, i slično. Na taj način ne nanosimo zlo samo svome bližnjem, nego i samima sebi jer se udaljujemo od blagodati Božije. Tada se molimo, ali ne bivamo uslišeni. Ištemo, i ne primamo. A, zašto? Jer, na rđav način ištemo.
Moramo naći načina da se izlečimo od skrivene težnje u nama da sa zlobom negujemo osećanja ili razvijamo misli o drugim ljudima. Velika je tajna šta se, u stvari, krije u našoj duši i kako ono što se u njoj krije može da utiče na ličnosti i događaje. Ne dešava se to isto ako pažljivo kažemo da naš bližnji ne živi kako treba, te se molimo Bogu da mu pomogne i da mu pokajanje. Kada se neko moli za bližnjega ili mu želi dobro, onda jedna dobra sila izlazi iz njega, prelazi na brata, isceljuje ga, ukrepljuje i oživljuje. Tajna je kako ta sila izlazi iz nas. Onaj, međutim, ko u sebi nosi dobro, šalje iz sebe tu dobru silu drugima tajanstveno i nežno. Zrači na bližnjega svetlošću, koja oko njega stvara zaštitni krug i čuva ga od zla. … Ni na dobro ni na zlo nimalo ne utiču rastojanja. I dobro i zlo možemo da šaljemo na beskrajne daljine. … Ono što se ne da izraziti obično ima veću snagu nego reči…
Izvor: Saborna-crkva.com