PROZOR
Nekada davno živeo je gospodin Vidan Gajić. Stanovao je u staroj zgradi koja je gledala prozorima u drugu zgradu. Imao je jedan prozor, nekad devojački, s kog je njegova majka Vida upoznala njegovog oca Andreja, šegrta časovničara Paje Jevreja. Taj prozor je najviše voleo, jer je bio isturen prema ulici, mogao je da posmatra svet, a niko ga nije video.
„Oči su ogledalo duše, ali i vrata duše. Ono što želiš da sakriješ, to se najviše vidi.“
Komšije, zbog njegove odeće i gospodskog stava, mislile su da radi za neku tajnu službu ili je član neke mafije. On je bio običan dosadan pisarčić u pivari „Vajfert“.
Jedne kišne večri dok su svetiljke treptale ugledao je nju. Platinastu, crno devojče koje kao da je cvrkutalo dok je razgovaralo sa drugaricom na ulici. Video je svetle mantile, šešire od kašmira, knjige koje su skrivale ispod pazuha. Lice nije video.
Svakoga dana gotovo u isti sat gledao je na ulicu i čekao. Čekao. Noć bi spustila svoje kapke, a on bi zanesen čekao.
Tamo, na drugom prozoru od njegovog stajao bi namršten čovek uvek bi preturao po nekim fiokama na komodi. Njegov sin bi uvek svirao Mocarta i „Malu noćnu muziku“. Na drugom prozoru video bi platinastu lepuškastu devojku koja bi ležala na kanabeu, a pored nje crni muškarac koji bi dvogledom gledao sa prozora u kolicima i slomljenom nogom. Kroz rešetke trećeg prozora jedan čovek uvek sa alatom i nešto bi popravljao. Gotovo na ćošku, bio je par koji se uvek raspravljao. Ona je bila domaćica, posvećena kući, a on fićfirić. Njihova svađa dopirala je do njegovog prozora.
– Opet si bio sa onom devojkom. Juče je imala hrabrosti da mi zakuca na vrata i pita za tebe. Na njoj sam videla moj prsten koji si, sigurno, ukrao. Ništa joj nisam rekla, samo sam zvala ovo dvoje makanja. Pognuta, nestala je. Biraj između porodice i nje. Kako hoćeš!
Onda je opet ugledao. Istrčao je niz stepenice kako ga noge nose. Zakačio je i rekao: „Oprostite!“
„Ništa strašno“ – reče ona.
Pogleda u njene oči u koje su se uselile zvezde i Mesec.
„Da se upoznamo, ja se zovem Sergej, ovdašnji činovnik fabrike „Vajfert“.
Ona kratko reče:
„Ja sam Danica Markovićeva, ćerka Pere opančara, studenkinja Prirodnih nauka“.
Reče kratko: „Nadam se da ćemo se opet videti!“
„Da“ – reče ona.
Tako se taj kaobojagi slučajni susret pretvori u sudbinu. Život postade dosadna kolotečina puna ljubavi i razumevanja.
On se često pitao u sebi: „Da li je ona devojka sa prstenom?“
Ponekad bi mu sumnje razorile dan i noć. Opet bi u sebi nalazio zrnce razumevanja i govorio bi sebi: „To je njena prošlost, to je bilo. Što je bilo, ne tiče te se. Važno je jedino što je sada. Zašto kvariti lepotu, život je ionako surov.“
Posmatrao bi je. Dok bi raspremala kuću, gledala kako smiruje uplakano dete, šeta po kući i trčkara kao izgubljena mušica svuda po stanu. On kao čita novine, a zapravo ništa nije pročitao.
Kad bi ga upitala:
„Šta radiš?“
Rekao bi:
„Gledam tebe i pitam se koliko sam srećan, a zapravo to i ne znam.“