Moj uspon na Triglav: Kako sam dotakla nebo iznad Slovenije!

POGLED S VRHA KOJI ODUZIMA DAH

Uspon na Triglav, tu zadivljujuće opasnu i opasno zadivljujuću, najvišu kotu Slovenije, nezaboravno je iskustvo koje se jednom doživljava, a večno pamti. Specijalno za Baštu Balkana sa skoro 3.000 metara iznad mora!

 

Rozalija Škantar imala je samo 20 godina i prva je žena koja se 1870. godine, u suknji do zemlje, popela na Triglav (2.864 m) iznad kojeg se, u ovom delu sveta, uzdižu još jedino nebo i Bog. Ne mogu da se ne pitam, kako, kao i to da li bi se lično ponovo usudila na alpinizam ovakve vrste?

Posle 12 sati i 45 minuta koliko nam je trebalo za uspon i silazak, pređenih 25 kilometara, sa visinskom razlikom od 2.350 metara, na temperaturi dobrano ispod nule, sada posle nekoliko prospavanih noći, odgovor je DA!

I da, Triglav me je naučio još nečemu. Priroda je moćna, a ne čovek! Filozofski gledano, da bi osvojili neki vrh, mi mali ljudi, ne borimo se sa planinom nego sami sa sobom! Od nje, kad u dubokoj meditaciji u hodu ostanemo prepušteni samo sebi, čuva nas još jedino Bog!

Godinama sam se pitala zašto Slovenci u svojoj heraldici neguju sliku o Triglavu? Zašto je opevan u pesmama o Jugoslaviji? Skoro mi je jedan stariji gospodin rekao da je obaveza svakog Slovenca da se makar jednom u životu popne do Aljaževog stolpa. I oni, ne samo da to zaista i misle nego se još poput „divljih koza“ koje su ovde nastanjene, tamo penju izgleda kad god nemaju šta da rade. Jednostavno, neka vrsta nacionalnog sporta stanovništva koje živi podno Julijskih Alpa, za mene inače, najlepših!

Dobre poznavaoce političkih prilika u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici ne čudi recimo, poslednja kampanja u kojoj je kandidat Borut Pahor, po drugi put zaredom ubedljivi pobednik predsedničkih izbora. A čitava njegova i mudrost tima koji predvodi je to što su u planinarskoj opremi sa rancem na leđima i štapom u rukama pešice obišli čitavu državu, zavirili u svako selo, svaku kmetiju.

Dakle, primer zdravog života u prirodi, po svemu sudeći, u nekim naprednim zemljama dolazi i iz vrha vlasti. I još nešto, nije lako Slovencima da pored Austrije, Švajcarske i Italije, takođe alpskih zemalja, drže korak. Triglav je očigledno njihov najozbiljniji turistički adut!

U jednom takvom ambijentu osmelim se da i sama oprobam svoje snage, mentalne i fizičke, naravno. U fizičke nisam sumnjala pošto sam koji dan ranije istrčala Ljubljanski maraton (42.2 km), ali o svojim mentalnim sposobnostima mislila sam, što bi rekao akademik Bećković: „Ćeraćemo se još!“ Sreća moja što ni izbliza nisam znala šta me čeka.

Ništa lepše nisam videla niti doživela od svitanja u sunčano, prehladno jutro na početku puta sa Pokljuke. Ništa na dubokom minusu ne greje dušu kao ljubav i morate je pronaći u sebi pogledom na svaku sliku koja vas okružuje. A fotografija krajolika planine Konjščica (1.438 m) nestvarna je i to ne prestajem da ponavljam svakom planinaru kojeg srećem i mimoilazim se sa njim na uskom, kozjem puteljku koji, verujem, vodi do raja. Ali svrha pređenih ultramaratonskih kilometara nije u cilju, to sam još i ranije savladala, nego u delićima sekunda koje, uz maksimalnu koncentraciji, provedete na putu.

Na nadmorskoj visini od 1.817 metara nailazimo na prvi Planinarski dom koji nosi ime po slovenačkom pesniku, novinaru i duhovniku Valentinu Vodniku. Podignut je 1895. i prvi njegov upravnik bila je pomenuta Rozalija. Pod bajkovitom drvenom kućicom, kao iz priče o Hajdi koja je došla u posetu svom dedi, vidi se prelepo Velo polje, a iznad njega, dokle doseže, puca pogled na Triglav i okolne vrhove. Sreću ima, a imao se rašta i roditi svako onaj ko doživi sunčan, ali snežan dan u Alpima.

Sledeći dom „Planika“ ispod južne strane Triglava nalazi se na nadmorskoj visini od 2.401 metra. Podignut je septembra 1871. godine i nosio je ime Marije Terezije. Naravno da je posle Prvog svetskog rata preimenovan u ime viteškog kralja Aleksandra. Tek 1945. dobio je ime „Planika“ i mislim da je to sasvim pošteno.

„Planika“ nije fabrika obuće, to je najpoznatija evropska gorska ruža. Lepotica, bele boje, zakonom je zaštićena u svim alpskim zemljama, u kojima uglavnom raste na visinama od 2.000 do 2.900 metara, mada neki biolozi ukazuju na to da je viđena i na Kopaoniku.

Sa ove tačke počinje završnica uspona koji se ogleda u još 463 metra nadmorske visine pod snegom i zaleđenim grebenima na kojima pomažu jedino dereze, cepin i hrabro junačko srce. A Slovenci ga imaju, ovoga jutra i jedna Srpkinja i Slovak.

Srećem dečaka kojeg simbolično, uz široki osmeh, proglašavam za Cara Dušana, jer na temperaturi u minusu i jakom vetru on nosi jedino šorts, majicu kratkih rukava i neizostavan, na daleko prepoznatljiv, planinarski ranac u koji može da se spakuje čitav jedan život. Ubeđuje me da do vrha imamo samo još sat i po i da su gojzerice koje prodaje Alpina, sramota za Sloveniju jer su se njegove gotovo raspale već posle 4 meseca.

Dok momak govori u jednom dahu, a sama se borim da dođem do daha, delićem svesti razmišljam i shvatam kako će moje gojzerice trajati koju godinu duže od njegovih jer naravno, on se na Triglav penje svake nedelje, a ja baš i nisam u tom filmu. I na Pančićev vrh sam se popela samo jednom, žičarom.

I da, kreće taj put do raja paklenom stazom na kojoj po ko zna koji put gubim dah, na kojoj srce počinje ubrzano da mi pulsira, na kojoj od pritiska u ušima više slabo šta čujem.

Moj vodič Inot Klemenčič donosi odluku da ostatak puta, koji može da se savlada samo pomoću sajli i klinova, nastavim bez planinarskih štapova. U trenutku mu se smrtno zameram, jer smatram ne hoda on u mojim cipelama i ne može bolje da zna kako je meni, da bih već svakim novim korakom, u svakoj narednoj desetinki sekunde sve bolje razumevala da iz mene progovara lukava sujeta što je totalno pogrešno i nepotrebno kada se nalazite usred borbe na život ili smrt.

A smrti je već bilo premnogo i na to vas upozoravaju table uklesane u „planinske hridi“ koje surovo izranjaju iz dubokog snega, sve u znak sećanja na zaljubljenike u božanski Triglav, tragično skončale. Inot, hvala ti na čojstvu!

Najopasniji deo je zaleđeni greben između malog i velikog Triglava. Ne verujem da je situacija bolja čak ni u letnjim uslovima, jer na toj visini, samo Bog može da Vas pogleda! Niko više! A kad vas i pogleda, pomogne i to preživite, pošto ste se samo koji trenutak ranije za goli život na stravičnoj vetrometini držali, na oko, slabašnom sajlom na izazove gledate sasvim drugim očima. Pojača vam se snaga vere kako u sebe tako i druge.

Od srca vam želim da prođete upravo takvo iskustvo, jer nije floskula da je život trenutak koji zaustavlja dah i da se po tome meri kako ste ga proživeli.

Istina je!

A kada se punim plućima nadišete svežeg alpskog zraka, bez obzira što bi vas duša i dalje držala u svoj toj lepoti, jer tada ste najbliže sebi, nekako shvatite da je došlo vreme povratka.

Pada noć, gasi se dan, a čeka vas još i 12.5 kilometara na putu za nazad i to po dubokom mraku. I ne plašite se više ničega: ni vukova, ni medveda možda samo malo koza koje umeju da „šutnu“ pokoji kamen, valjda da bi skrenule pažnju na svoju prisutnost, a koji opet svojom strmoglavom brzinom može i da povredi ukoliko nemate kacigu na glavi.

Legenda kaže da se sa Triglava vidi Jadransko more. O tome, kažu, svedoče i neke stare fotografije. Ono malo mora za koje se Slovenci grozničavo drže iz meni potpuno nejasnih istorijskih razloga. Ja ga nisam videla uprkos ogromnoj vidljivosti na daleko. Možda se nisam dovoljno potrudila?! Ali, ko sam ja da razumem i vidim baš sve u ovom životu. Valjda zbog toga i postoje neke druge paralelne realnosti gde vam se sve razjasni, u kojima progledate bolje, drugačije, dalje… Ipak, hvala ljudima koje srećem u ovom svom veku, koji me uče ljubavi, dobroti, nesebičnosti, strpljenju i bez kojih ni ova priča, sigurno, ne bi ugledala svetlost dana.

Uz planinarski pozdrav,
Srećno!

Piše: Jadranka P. Tasić