Без увреде, молим / Неспокој – Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

БЕЗ УВРЕДЕ, МОЛИМ
(Стивену Виру)

Свијет нек ми опрости немоћ.
Недостатак снаге.
Моја узбуркана сјећања су још само у стању,
Писањем нови живот да осјенче.
А то није довољно.
Иако су слике тако упечатљиве,
Као предмети који ме окружују.
Моји дани су одбројани.
Милује ме задах трулежи.
И тако ћутим. Устајем и сузбијам страх.
Почео бих и ја напокон да живим.

Али је касно. Конци попустили.
И тонем на дно мора.
Посљедњи мјехурићи ваздуха се полако
Подижу увис,
Да би ме коначно предали забораву.
Зато не дозволите да сузе ваше путеве потопе.
Постаните клица. Будите врело.
Останте усправни,
Па и онда кад вас камењем гађају.
Изгубљене душе стигну само до прага.
Остану заувијек на њему стојећи,
У очајним покушајима,
Да на себе скрену пажњу.

Исплачите ваше сузе на вријеме. Без стида.
Негдје у забаченом углу.
Ја сам моје исплакао прекасно.

На то, да притисак попусти.
На то, да о нама говоре у царству Небеском.
И када сјекира падне,
Нека своје дјело доврши. У потпуности,
Што је небројене године и очекивано.
Свијет је заслијепљен шаренилом боја
Око себе.
И ја се плашим, као и ви. И ја се не усуђујем,
Али једноставно чиним. Чиним
Јер познајем, све око бола.
Ја познајем, и све о студени, која низ гркљан
Клизи.То нису празне ријечи.
Сниване чини.
То је искуство доживљеног.

Присилите се, и останите у покрету.
Не стојте на прагу. Уђите у овај једини дом
Који имамо. Наш дом.
Свети дом.
И волите неизмјерно. Пуним грудима
Не ишчекујући за то ништа.
Волите, да ово лудило ишчезне.

НЕСПОКОЈ

Кажу, остављамо трагове
трептаји и уздаси се не броје
ни врисак
ни ехо амбиса
ни звјездане тишине
ни сјећања на сјенке и хоризонте
ни сањане слике
ни импресије с путовања

Па добро, ко да ми каже
ако кос запјева, да ли то нешто значи
да ли су трагови
кад град спава у мојој несаници
или само заблуда
вијугава стаза кроз поље чичака и плаво небо
желио бих знати
цијеле ноћи свијет ми на јастук из очију цури
а очева кућа у завичају нестаје