NAJZAD
Dok smo se rukovali, jedno drugome stezali ruku, rekla je: „Najzad“, kada je otvorila oči. On je stajao tu, ispred mene – i osmehivao se. Oko njegovih zenica zaiskrile su sitne pegice.
Voleo sam ovo mesto. I ovo leto. Drveće uz stazu obasjano je suncem. Između stabala i bujnog žbunja pojavi se reka, i opet nesta, i opet se pojavi. Niz ustreptalo svetlozeleno lišće, niz tanane grane, niz vitka stabla razlivalo se i povlačilo i ponovo razlivalo nebesko plavetnilo.
Staza iza ateljea zaobilazila je uzvišenje i zgradu štranda u njegovom podnožju. S reke dopire žamor kupača.
Iza zgrade, široki proplanak, i malo dalje, uzvodno – prvi šumarak.
Biciklisti su vozili sredinom staze. Scena za jedan kratak film?
Sa strane, uz reku, između žbunja, na platnenim tronošcima sedeli su pecaroši sa svojim dugim, tankim štapovima između nogu. Da li im smeta zvuk moga motora?
U daljini, niz reku, na ovoj strani obale, na onom mestu na kojem je staza u blagom luku išla oko malog, pošumljenog uzvišenja mogla se nazreti peščana plaža i zgrada štranda uz nju. I atelje iza nje.
I ona je bila tu. Vozila je livadom pored staze, brže od drugih. Naslutio sam njenu siluetu. Kada je naglo skrenula prema stazi i zakočila – video sam krajičkom oka.
Rukovali smo se. Zatvorila je oči. Imala je duge trepavice, bile su tamne i malo povijene. Ispod trepavica, na jagodicama, poigravala je prozirna senka, ružičasta i meka. Jednu nogu spustila je dole i nagnula svoj hromirani crveni motocikl malo prema meni. Upravljači se dotakli.
Dok smo se rukovali, jedno drugome stezali ruku, rekla je: „Najzad“, kada je otvorila oči.
On je stajao tu, ispred mene – i osmehivao se. Oko njegovih zenica zaiskrile su sitne pegice.
Imao je minđušu u uhu.
Ona je imala kraću kosu nego ranije. Pramenovi na njenom čelu, i oni iznad njenih ušiju, pramenovi na njenom zatiljku, bili su sasvim crni – samo su usne bile bakarnocrvene. Razvučene u osmeh – njene usne.
Dogovorili smo se za sutra za odlazak u disko, za ples. Rekla je kako je tamo super, kako je muzika super, i ja sam rekao – još nisam bio tamo, a ona je rekla da je bila i da je tamo drugačije nego drugde, i svetlo, i kako je uređeno, i gde se sedi, i stolovi, i gde se pleše, i ko se sve može sresti. Onda smo se dogovorili da idemo tamo. Svakako da idemo.
To veče nije mi bilo do toga da govorim o filmovima, o radovima, o akademijama, ni o profesorima, ni o mentorima.
Iako je mati navaljivala.
Odmahnula sam, zatvorila vrata iza sebe i zaključala ih. Mati nije mogla da uđe.
Izašla sam na terasu i sela na očevu stolicu.
Saša je bio sišao sa bicikla kada smo se rukovali.
Onda smo prislonili njegov bicikl na moj motocikl i seli dole – na travu.
Okrenuti jedno prema drugome, nasmejani. Imali smo toliko toga o čemu bi govorili.
Sonja je stajala pred vratima.
Naišao je Luka i Sonja je prestala kucati.
Rekla je: “Ena je postala nemoguća. Profesor-mentor nije zadovoljan njenim kratkim filmom. Nije se držala teme. Ako ne koriguje svoj rad može joj se desiti da ne dobije prolaznu ocenu. Ali gospođica neće o tome da govori.“
Luka: “Ko zna zašto je to dobro.“
Sonja: “Hajde molim te, šta tu može da bude dobro?“
Ugasio sam svetlo.
Prozor, soba, nameštaj, sve se to sada jedva naslućivalo. A krevet je bio prostran i mek.
To je bilo danas – kad smo bili zajedno. Onda kada smo na kraju došli do ateljea, kada se kroz zastakljeni zid moglo naslutiti ono na čemu Luka Berić sada radi, kada je ona otišla unutra, kada smo se oprostili.
Danas! To je bilo danas, kada smo se sreli, kada se Enina majica, sasvim svetla, tanka, dizala i spuštala, onako kako je ona disala, pomerale su se njene naušnice, crvene niske korala. Kada mi je rekla, tiho, sasvim tiho: „Najzad“, otvarajući oči, kada je jedna naušnica dotakla njen vrat, kada je bila nagnula glavu, svoju lepu glavu, malo, dok me je gledala, malo iskosa, odozdo, podižući pogled, kada su se njene oči njemu osmehnule, kada je zašumelo oko njih, kada se reka bila pokrenula, kada su ljudi počeli da promiču, ponovo, u daljini, kao da lebde, kada je zemlja zamirisala, i trava, kada je lahor doneo miris vode i peska, i lišća, i leta.
Danas – kada je rekla: „Najzad“.
Iz recenzije Milenka Popica …
… proza Vladimira Radića kroz sećanja ispisuje poslednje gimnazijske dane praćene ekskurzijom, s naznakom studijskog usmerenja i izborom zanimanja. Tematski razuđena na početku, svedena je znalački na glavne ličnosti u trouglu: Saša, Tanja i vedru i pragmatičnu Enu. Primamljiva čitljivost, osobito u delovima naslovljenim „Rukopis“ nastavlja se bisernim delovima „Najzad“ i „Ono najbolje“. Imamo stranice sigurnog književnog hoda. Kompozicija odgovara sadržini i ni malo je ne narušava. Doživljajnost je upečatljiva i dinamična, zahvaljujući postavljanju radnje u dijalošku formu, što je i omiljena čitalačka percepcija savremene proze. Dijalozi sadrže produžujuću funkciju i zavode red oko jedinstvene ideje o prolaznosti i često neželjenih obrta mladalačkih zanosa i potreba.
Milenko Popić