Ivo Pogorelić – ekscentrični pijanista svetskog renomea

IZ ŽIVOTA NAŠEG SLAVNOG MUZIČARA

Ljubav sa 20 godina starijom profesorkom, sklanjanje od glamura i pompe, neobične životne odluke i izjave – sve to na svojim plećima nosi Ivo Pogorelić, najslavniji domaći pijanista svetske klase.

 

Poslednji koncert u rodnom Beogradu Ivo Pogorelić je održao 28. marta 1989. Posle skoro tri decenije, nastupima u Kolarčevoj zadužbini na izmaku 2017. godine, čuveni pijanista je obradovao beogradsku publiku.

Sa puno emocija i frenetičnim aplauzom dočekan je slavni pijanista, koji je sa pozornice Kolarca svirao čuveni koncert za klavir i orkestar broj 2, u F molu, opus 21 Frederika Šopena na odmeren i elegantan način kao što je to radio tokom cele karijere.

Ipak, na međunarodnu muzičku scenu Ivo Pogorelić nije stupio nimalo uspešno. Naprotiv.

Svoju karijeru započeo je šokantnom eliminacijom u trećem krugu Šopenovog internacionalnog takmičenja u Varšavi 1980. godine. Mnogi su bili zgroženi netradicionalnim načinom na koji tršavi Jugosloven svira Šopena. Ipak, bilo je i onih koji su ga slušali otvorenih vilica, dok je omladina ulazila kroz prozore za vreme njegovih takmičarskih nastupa.

Tu njegovu eliminaciju pojedini su smatrali neviđenim skandalom. Među takvima je prednjačila poznata pijanistkinja i predstavnica žirija tog takmičenja Marta Argerič, proglasivši tada mladog Pogorelića genijem. Ona je u znak protesta napustila žiri, ali ovaj postupak kao da je tek najavljivao brojne kontroverzne momente u uzbudljivom životu ovog naočitog pijaniste kojim se Jugoslavija ponosila.

Profesorka Aliza

Ivo Pogorelić je rođen u Beogradu i to na dan njegovog oslobođenja, 20. oktobra 1958. godine od oca Hrvata i majke Srpkinje. Najpre je počeo da uzima časove klavira u rodnom gradu, ali već kao dvanaestogodišnji dečak odlazi u Moskvu da školuje svoj muzički talenat.

Na njegov umetnički i lični razvoj uticao je sudbinski susret sa gruzijskom pijanistkinjom Alizom Kezeradze 1976. godine, u vreme kada Ivo nije bio još ni punoletan. Ona je njega podučavala klavir, a Pogorelić se zaljubio u svoju 21 godinu stariju profesorku.

Posle samo četiri godine, dakle iste one kada je doživeo “poraz” u Poljskoj, stupili su u brak koji je trajao sve do njene smrti 1996. Tada je Pogorelić odustao od javnih nastupa i dugo ga koncertne dvorane nisu viđale niti ga nastupi interesovali.

Aliza je bila i ostala njegova muza i večna inspiracija. Sa njom i njenim sinom iz prvog braka Ivo je nastupao godinama.

Dugo bez sviranja

O više nego značajnom mestu koje je profesorka Kezeradze imala u njegovom životu, govorio je u intervjuu nemačkom Veltu 2006. godine na sledeći način:

Morao sam da se ponovo osmislim. Bila je tako zahtevna. Obukla je sebe u umetnost, upijala je i gutala. Bila je tako univerzalna. Imala je sve – klasu, obrazovanje, lepotu, talenat i privrženost. Isijavala je sve kao kometa. Nikad niste mogli ići u korak sa njom, jer je uvek bila ispred vas. Čak i u smrti bila je i dalje princeza kakva je i rođena. Imala je karcinom jetre, a kad je umirala jetra joj je eksplodirala. Poslednjim poljupcem okupala me je crnom krvlju, tako da sam izgledao kao Fantom iz Opere. Moja kosa je bila u ugrušcima, ali nisam želeo da je operem. Svi su to razumeli. Bilo je to kao sa Džeki Kenedi koja nije želela da promeni haljinu koja je bila umazana prosutim mozgom njenog supruga. Bio sam srećan sa njom, ali tada sam znao da ću morati da stanem na svoje dve noge. Samo mi je trebalo mnogo vremena. Dugo nisam mogao da dodirnem klavir, jer su me sećanja plavila kao Nijagarini vodopadi i trebalo je dosta vremena da prođe pre nego što sam opet mogao biti kreativan. Aliza me je oblikovala onako kao kada svakodnevno oštrite nož. Kada je došla u moj život imao sam samo 17 godina.

Mimo sviranja, Pogorelić se bavio još nekim neobičnim aktivnostima u životu.

U Hrvatskoj je 1986. godine osnovao fondaciju kako bi mladim umetnicima pomogao da studiraju u inostranstvu. Tri godine kasnije je u Nemačkoj pokrenuo festival nazvavši ga po sebi. Takođe, 1994. godine organizovao je i klavirsko takmičenje u Kaliforniji, opet ga imenujući po sebi, a kuriozitet je da se ono održalo samo tada i imalo je dva pobednika koja su dobila po 75 hiljada dolara. Dobrotvornim koncertima po inostranstvu za vreme rata je pomagao razrušenom Sarajevu, a novčanim donacijama obnovu Dubrovnika. Predugu usamljenost jedno vreme kratio je potpuno novim interesovanjem – izrađivao je nakit.

Retki intervjui

Detalje iz svoje intime Pogorelić je uvek tajio medijima, retko je davao izjave i intervjue, dok je publici ispoljavao najbolji deo sebe bez štednje i kalkulacije.

Svoju ekscentričnost je potvrđivao i neobičnim izjavama koje je davao stranim medijima. “Obično u prolazu, s nogu, nervozan i s isprekidanim mislima”, beležili su novinari osećanja slavnog virtuoza.

Pogorelića su tako jednom pitali da li mu kao umetniku smeta to kada telefoni zvone u publici tokom koncerta.

“Zvonjava mobilnih telefona mi ne smeta. Na jednom mom koncertu u Rimu umro je čovek od 94 godine usred programa. Ja sam nastavio da sviram”, govorio je Pogorelić.

Delikatna tema iz života Pogorelića je bio i njegov odnos sa mlađim bratom Lovrom, koji je takođe profesionalni pijanista.

U dosadašnjim intervjuima, stariji Pogorelić je odgovarao na pitanja o svom bratu sležući ramenima ili tek rečenicama koje ukazuju na problematičnu porodičnu relaciju.

“Ne mogu da pričam o njegovom sviranju, jer on pripada drugačijem pristupu, drugom svetu. Nikad nisam bio na njegovim koncertima”, iskreno je pričao Ivo.

Pogorelić je nekada održavao i do 200 koncerta godišnje, što je zahtevalo veliki napor i odricanja. Sada je znatno ublažio taj tempo, pa tokom godine ima tek oko 40 nastupa.

Međutim, i danas kada uvežbava novi repertoar, Ivo Pogorelić danima ne izlazi iz kuće niti ima slobodan dan. Naporno vežba za sledeći nastup između 8 i 10 sati već drugi dan posle održanog koncerta. Potpuni je sluga umetnosti, ne uživa u glamuroznom životu, iako ima nekoliko stanova i kuća širom Evrope i sveta.