SLAPOVI IZ RAJA
Havasupai vodopadi nalaze se u indijanskom rezervatu Hualapai, u Arizoni, nadomak malenog indijanskog sela Supai – što na lokalnom jeziku znači “narod plavo-zelene vode”.
Kada sam na nekoj razglednici prvi put ugledao lepotu ovih vodopada, za mene više nije bilo sumnje – jednoga dana moraću da posetim i ovo mesto! I od tada pa nadalje, sve je bilo samo pitanje načina i vremena kada ću krenuti u malu avanturu kroz arizonsku pustinju.
A put do Havasupai vodopada nije bio lak. Ali kada su se sve kockice složile i sve rezervacije bile napravljene, put me je vodio najpre četvoročasovnim letom iz Čikaga, sve do Feniksa u Arizoni, odakle sam se iznajmljenim automobilom uputio na četvoročasovnu vožnju kroz arizonsku pustinju do indijanskog rezervata Hualapai.
Malo je reči kojima se može opisati uzbuđenje koje obuhvati jednog običnog srpskog emigranta u trenucima kada shvata da je pred njim ispunjenje jednog od dečačkih snova. Jer, ovakva putovanja jesu moj život i svaki ovakav beg od stvarnosti svojevrsni je oporavak za dušu. I zato sam pustio da se kilometri nižu sami od sebe i uživao u lepotama arizonske pustinje. A prvo lepo iznenađenje pojavilo se na mom prvom konačištu, u gradiću zvanom Selingman, na čuvenoj istorijskoj ruti 66.
Mislio sam da ovakvih motela ima samo u lošim američkim filmovima. A onda sam shvatio da se nalazim na mestu za koje je vreme stalo, jer, čuveni američki auto put ruta 66, danas je prevaziđen, a nekada je bio jedan od prvih auto puteva Amerike i protezao se od Čikaga do Kalifornije na čitavih 3.940 kilometara.
Već sutradan pre zore našao sam se na granici indijanskog rezervata Hualapai. I dok se dan polako danio, a kilometri odmicali, najpre se izgubio signal na mom mobilnom telefonu, a nedugo zatim počeli su da se gase i signali radio stanica. Preostale kilometre vozio sam prepušten sebi i svojim mislima, a onda se pojavio veliki parking na kraju puta, polazna tačka za pešačenje. Ispred mene je bio hod od osamnaest kilometara.
Havasupai vodopadi nalaze se u indijanskom rezervatu Hualapai, u Arizoni, nadomak malenog indijanskog sela Supai – što na lokalnom jeziku znači “narod plavo-zelene vode”. Selo se nalazi u blizini čuvenog “Velikog Kanjona” i do njega se stiže helikopterom, konjima ili pešice.
Možda najteži deo pripreme zapravo i jeste dobijanje rezervacije i dozvole za posetu. Jednodnevni izleti do vodopada su najstrože zabranjeni pa se tako mora prenoćiti ili u malenom hotelu ili u kampu pored vodopada. S obzirom na to da ovamo hrle turisti iz celoga sveta, a da je dnevno dozvoljen boravak od svega nekih tri stotine turista, sve rezervacije obično su rasprodate još tokom januara meseca za celu godinu. Zato mi je bilo potrebno nekoliko meseci upornih pokušaja, sve dok se nije pojavilo prvo upražnjeno mesto.
Sam dolazak do sela avantura je za sebe. I dok lagano koračam živopisnim kanjonom, u mislima se prisećam dečačkih dana, jer se po prvi put u životu zaista nalazim na mestu kakvo sam viđao samo u vestern filmovima i stripovima o Teks Vileru i Zagoru Te Neju. Usput srećem turiste koji se vraćaju i oni mi govore koliko još imam do kraja. Česti su i karavani sa konjima i Indijancima koji ih gone, jer gotovo sve potrepštine u selo i danas dolaze na konjskim leđima, baš kao i u doba Divljeg zapada.
I posle dugog hoda prijatnog za oči i teškog za noge, ulazim u maleno indijansko selo koje odiše opuštenošću i ležernošću. Selo ima sve što je potrebno jednoj zajednici – crkvu, školu, prodavnicu, restoran, hotel, kliničku ambulantu, veterinarsku stanicu… ali u isto vreme u potpunosti je izolovano od sveta i maleno pleme od nekih šest stotina članova čini mi se kao svet za sebe.
Nestvarni, plavo-zeleni, prelepi, jedinstveni vodopadi su raštrkani na nekoliko kilometara nadomak sela, jedan za drugim. Prizor jednostavno nestvaran, kakav se viđa na zidnim kalendarima, youtube video klipovima o deset neverovatnih mesta koja morate posetiti ili putopisnim reportažama. Prizor koji me tera da se zapitam da li je moguće da sam zaista ovde, da me je život iz malene srpske provincije doveo baš ovamo. I više nisam siguran da li da žalim ili da zavidim ljudima kojima su oni svakodnevica – američke Indijance koji su od dolaska belih ljudi gotovo istrebljeni, a danas žive od ove lepote koja izolovana od sveta ceo svet dovodi k sebi.
Bilo mi je jedino žao što sam na ovom bajkovitom mestu mogao da provedem samo jedan dan i što taj dan nije bio duži. Ali već ujutru me je čekalo novo iznenađenje. Helikopter, koji inače ne bi trebalo da leti ponedeljkom, tog jutra saobraća nekim čudom. Četvorosatno pešačenje nazad tako zamenjujem za četvorominutni let zahvalan za priliku da sve ovo vidim i iz ptičije perspektive.
Autor: Predrag Rudović