LJUBAV U SNEGU
Ljubav u njemu činila je da se osećao kao neki onemoćali starac koji provodi dan na vrhu brdašca sa borovima, zaposlen time što postavlja zamke i hvata nevine duše.
Srce zime. Božić. Sveti Vasilije, svetlosti.
On izjutra ustaje, baca na pleća kratki gunj – jedinu odeću sačuvanu iz vremena pre propadanja – silazi na trg pored mora i mrmlja za sebe ali tako da čuje susetka:
– Ljubav je to, a ne čorba… Ljubavnik, a ne starac.
Govorio je to toliko često da su mu susetke prikačile nadimak: „Barba Janis, ljubavnik“.
Jer više nije bio mlad, ni lep, ni imao novaca. Sve je to proćerdao pre mnogo godina, živeći na lađi, na moru, u Marselju.
Kad se prvi put ukrcao na rođakovu lađu, počeo je sa tim kratkim gunjem. Bio je uštedeo dosta na dnevnicama, na onome što je primao za putovanja, imao je akcija na brodu, čak bio stekao i vlastiti brod i napravio unosnih putovanja. Odevao se u englesku čohu, nosio kadifene prsluke, visoke šešire, nosio zlatan lanac na satu – bio stekao para. Ali sve je to profućkao sa prostitutkama u Marselju. Ništa mu ne preostade sem starog gunja kojim se ogrće dok se izjutra spušta na obalu da bi se nekome pridružio na kratak put lađicom na dva jedra ili da bi tuđim čamcem otišao u zaliv da ulovi kog oktopoda.
Nikoga na svetu nije imao, bio je sam. Ženio se i obudoveo, imao dete i ostao bez njega.
I kasno uveče, o ponoći, pošto bi popio nekoliko čaša da zaboravi i da se zagreje, penjao bi se polusrušenoj maloj kućici i u pesmu izlivao svoj bol:
„Moj sokače dugi, uski, strmi,
sastavi me sa draganom mojom.“
Drugi put se veselo žali:
„Komšinice, lažljivice,
Zar ne reče: Hajd’ unutra, moj Janise.“
Zima teška, nebo danima zatvoreno. Gore po brdima sneg, dole po poljima susnežica. Jutra su podsećala na narodnu:
„Kiši, kiši – pada sneg,
Deda rukom žito melje.“
Nije deda mleo žito mlela je lažljiva susetka iz barba Janisove pesme. Stvar je bila u tome da su mlinari rukom okretali mlinski točak. U to vreme je bio običaj i mesna gospoda su smatrala da nije lepo jesti hleb pravljen od brašna mlevenog u vodenici ili vetrenjači pa su trošili brašno iz ručnih mlinova.
I komšinica je imala dosta mušterija. Sva je sijala, imala velike oči, namazane obraze. Imala je muža i četvoro dece i jednog magarca da raznosi brašno. Sve ih je volela: muža, decu, svoje magare. Samo barba Janisa nije volela. Ko njega da voli? Bio je sam na svetu.
Zaljubio se u komšinicu da bi zaboravio svoj brod, žene iz Marselja, more i njegove talase, svoje muke, svoju ukletost, svoju ženu i dete. A stao je da se opija da bi zaboravio komšinicu.
Vraćajući se uveče, kasno u noć, njegova duga, mršava i tanka senka sa gunjem koji mu je bežao i klizio sa ramena, posrtala je na dugom tesnom sokaku, a pahuljice, kao bele mušice i prameni pamuka, kovitlale su se po vazduhu i padale na zemlju. Gledao je kako se brda bele u mraku, gledao zatvoren, ćutljiv prozor komšinice i mesec kako nejasno sija, slušao mlinarku kako priča kad bi mlin prestao da to melje. Sećao se njenog muža, dece, magareta, svega toga što je ona volela, dok se na njega nije osvrtala. Bio je zbog toga ošamućen kao pčelinji roj na dimu ili oktopod koga bacaju o kamenu ploču, započinjao je filozofska razmišljanja i padao u pesnička raspoloženja.
– Kad bi ljubav imala svoje strele!… Svoje zamke… vatre… Da strelama gađa prozore… Da podgreva srca, da razapinje zamke po snegu… Jedan nemoćni starac može da uhvati u zamke hiljade drozdova…
Ljubav u njemu činila je da se osećao kao neki onemoćali starac koji provodi dan na vrhu brdašca sa borovima, zaposlen time što postavlja zamke i hvata nevine duše kao što se hvataju polusmrznute ptičice koje uzalud traže da otkriju svoje poslednje sazrele masline u maslinjacima. Nestalo je malih plodova sa divljih maslina na brdu Verandi, nestalo mirti sa mirišljavog mirtinog drveta kraj matice reke Mamusa i sad male ptice crnog perja, crne i drage, veseli drozdovi, padaju kao žrtve zamki onemoćalog starca.
Drugih večeri se vraćao manje pijan, bacao pogled na prozore brbljivice, zadizao ramena i mrmljao:
– Bog će nam suditi… Smrt će nas rastaviti.
I posle jednog uzdaha bi prošaputao:
– I jedno groblje će nas združiti.
Ali nije mogao da ode i zaspi a da ne otpeva svoju uobičajenu pesmicu:
„Moj sokače dugi, uski, strmi.
Sastavi me sa draganom mojom.“
Drugih večeri sneg je prostirao čaršav duž čitave strme uličice.
– Beli čaršav… Nek nas Oko Gospoda sve obeli!… Nek nam obeli naše ufrobe!… Nek među nama nema zlih srca!
Nejasno zamišlja na mutnom nebu jednu sliku, jednu viziju. Kao da je sneg pokrio svojom belinom sve stvari, sve grehove, sve prošlo: brod, more, visoke šešire, satove, zlatne lančiće i gvozdene lance, blud Marselja, ukletost, nesreću, brodolome, da ih je sve pokrio i očistio da se goli i prljavi ne pojave i izađu pred Gospoda u času Strašnog suda; da je obeleo i u mrtvačko ruho obukao tesno i dugo sokače sa nizbrdicom i smradom, staru i polusrušenu kućicu i prljavi i dronjavi gunj; da je u mrtvačko ruho obukao i pokrio brbljivu i lažljivu komšinicu, i njen mlin, i njenu lažljivost, njene obraze i rumenilo, njen osmeh, njenog muža, njenu decu i njeno magare; – sve da je pokrio, obelio, očistio!
Drugih večeri, poslednjih, oko ponoći se vraćao pijaniji nego ikad.
Noge ga više nisu nosile, teško se kretao, skoro da više nije mogao disati.
Zima teška, kuća oronula, srce zdrobljeno. Samoća, dosada, težak i rđav svet, bezosećajan. Zdravlje podriveno, telo izmučeno, iskidano, iznutrica izgorela. Više nije mogao da živi, da oseća, da se raduje. Pio je da izdrži, pio je da bi mogao da ide, pio je da bi gurao dalje. Zemlja ga više nije držala.
Nađe put, prepozna ga. Uhvati se za neki zid. Zaljulja se, ramenom se odupre. Pomože se nogama. Mrmljaše:
– Kad bi vatre imale ljubavi!… Kad bi zamke imale snega…
Više nije mogao da sklopi logičnu rečenicu. Brkao je reči i misli.
Opet se zaljulja. Dohvati se za nečiji dovratak. Greškom povuče zvekir. Zvekir snažno odjeknu.
– Ko je?
Bila su vrata njegove komšinice. Neko je lako mogao pomisliti da se to on penje u njenu kuću. Zašto ne?
Gore se kreću svetla i ukućani. Možda je spremanje. Sveti Vasilije, svetla. Veče uoči praznika. Srce zime.
– Ko je? – kaže opet glas.
Prozor lupnu. Barba Janis je bio upravo ispod balkona i odozgo se nije video. Nije bio niko. Prozor se sa treskom zatvori. Da se samo jedan trenutak docnije zatvorio!
Uspravan, barba Janis se podupire o zid. Pokuša da otpeva svoju pesmu, ali iz podsvesti mu reči kao brodske razvaline dolaze:
„Komšinice, lažljivice… dugo tesno sokače…“
Jedva je mogao da izusti reči koje se skoro i ne čuše. Izgubiše se u buci vetra i u vejavici.
– I ja sam sokače… – promrmlja. – Živo sokače!
Izmače mu se zemlja, zaljulja se i pade. Opruži se i zakrči malu tesnu uličicu.
Jednom pokuša da se podigne, ali je bio utrnuo. Nađe da je u snegu toplo i prijatno.
„Imale su vatre ljubavi! Ej, imale su zamke snega…“
A prozor se samo jedan trenutak ranije zatvorio! Da je samo malo zadocnio, lažljivica bi videla čoveka koji pada u sneg.
To nije videla ni ona ni neko drugi. Sneg je preko snega padao. Uvršio se, napravio gomilu. I sneg posta čaršav, pokrov.
Barba Janis pobele i zaspa ispod snega da ne bude go i prljav, on i njegov život i njegova dela, na času Božjeg suda.