SPREMNOST DUŠE
Trpljenje se sastoji u tome da se nevolje velikodušno sreću i trpljivo, bez roptanja podnose, a gnev koji se raspaljuje kroti i u svemu se na Božju volju oslanja.
Nevolje se događaju i pobožnima i bezbožnima, ali ih jedino pobožni trpeljivo i velikodušno podnose.
Pravo trpljenje je ne samo ne svetiti se nego i ne hteti svetiti se onome koji nas je uvredio, makar nas srce i podsticalo na to. Veće i najveće trpljenje je ne osećati uvrede i bolove u srcu svome. Takav je zaista umro za svet, telo i greh, a živ za Hrista. Takav se ne razmeće pohvalom niti vređa uvredama. On je i u sreći i u nesreći podjednak, postojan, tih i krotak (Tihon Zadonski).
Istinsko hrišćansko trpljenje iz vere proističe i bez vere ne može biti. Pošto telo naše uvek hoće svoju volju da sluša, da živi u ugodnostima ovog sveta, pa zato kad se dogodi protivno, buni se i negoduje. Ali vera koja živi u srcu, ovu bunu ukroćava i smiruje, ukazujući da se sve to po Božjem promislu događa; da Bog šalje kazne ne iz gneva nego iz ljubavi, jer koga Bog ljubi, onoga i kara (Jevr. 12,6); da će nevolja brzo proći; da posle prolazne žalosti dolazi večna radost; da se netrpljenjem i negodovanjem vređa dobrota Božja – i tako se uzbuđeno srce ukroćava i utešava (Tihon Zadonski).
Trpljenje najbolje ukroćava nasilnike
Zaista ništa tako ne obuzdava one koji vređaju, kao krotko trpljenje uvređenih. Ono ih ne samo uzdržava od daljih poriva, nego ih primorava da se raskaju i za ranije, i čini da odlaze od uvređenih diveći se njihovoj krotosti, i najzad od neprijatelja postaju prijatelji. Osveta, naprotiv, proizvodi potpuno suprotne posledice (sveti Jovan Zlatousti).
Trpljenje neophodno za spasenje
Ko želi da ugodi Bogu, postane naslednik Božji po veri i nazove se sinom Božjim, rođenim od Duha Svetoga, taj pre svega treba muški da trpi sve nevolje koje na njega naiđu, bilo to telesne bolesti i stradanja, bilo sramoćenje i uvrede od ljudi, ili različite nevidljive nevolje, kakve navode na dušu lukavi duhovi, sa namerom da je oslabe, bace u lenjost i netrpljivost, a time i da joj spreče spasenje.
Zato duša treba da bude gotova da za Hrista pretrpi svaku nevolju i svako iskušenje, javno ili tajno, i u Gospoda da se nada, zato što je u Njegovoj vlasti da se duša, po Njegovom dopuštenju, podvrgava nevoljama i da je On izbavlja iz svakoga iskušenja i nevolje.
Duša koja se moli Bogu, uzda se u Njega i od Njega očekuje pomoć ne može biti ostavljena. Ukoliko se ona više podvizava, pribegavajući Bogu sa verom i nadom i očekujući od Njega pomoći i zaštite, utoliko je brže Gospod izbavlja iz nevolja u koje je zapala… A ako duša ne podnosi čvrsto nevolje i iskušenja, nego počne da se ljuti i malaksava, da negoduje i da se jedi ili čak i da očajava, takva duša nije dostojna života, zato što se nije ugledala na svetitelje i nije išla stopama Gospodnjim.
Kad ljudi lončari znaju koliko vremena treba da drže u vatri sud koji su od zemlje napravili, da bi on bio što bolji za upotrebu, koliko bolje zna Premudri i Savršeni Bog koliko treba da se iskušava duša čovekova, koja želi da Mu ugodi i stekne večni život.
Kao što nije zgodan za upotrebu sud koji se ne ispeče, ili ne ispeče dovoljno, tako i duša koja se ne prekali iskušenjima i nevoljama (Jefrem Sirin).