Predrag Rudović: Bog i rokenrol

BOG I ROKENROL

Slušati rok tih godina značilo je naslućivati da postoji nešto drugačije, nešto onostrano, nešto što se ne pominje u hvalospevima crvene budućnosti, nešto sakriveno, poricano, pa čak i zabranjivano…

Ne sme se na njemu ostati, ni po koju cenu. U duhovnom životu i razvoju, u svom ličnom putu ka spasenju, na putu borbe sa sobom i svojim strastima na koju smo pozvani samim rođenjem, rok nikako ne sme biti (jedini i poslednji) vodič i oslonac. A ipak, možda baš po nedokučivoj Božijoj Promisli, pojavio se i za desetine generacija odgajanih u duhu crvene pravde postao nezamenljiv znak da postoji nešto više od sveta koji se nudi.

Rok je u neku ruku za te generacije predstavljao biblijsku jabuku, ili preciznije rečeno, plod sa drveta poznanja dobra i zla. Ali dok su Adam i Eva zagrizavši jabuku sebe izbacili iz provog, božijeg raja, dotle su oni koji su prve rok zvuke slušali na improvizovanim radio uređajima hvatajući krišom radio London, da bi kasnije u svojim sobama i garažama na sklepanim gitarama pokušali da izvedu nešto slično, tim prvim slušanjem zagrizli plod koji će ih izbaciti iz lažnog, crvenog raja obećavanog od strane judeonemačkih filozofa i osiguravanog od strane lokalnih političkih komesara, vođa i samoproklamovanih polubožanstava.

Slušati rok tih godina značilo je naslućivati da postoji nešto drugačije, nešto onostrano, nešto što se ne pominje u hvalospevima crvene budućnosti, nešto sakriveno, poricano, pa čak i zabranjivano, ali nešto protiv čega se ne može boriti i izboriti. Nešto vanmaterijalno, duhovno, skoro religijsko. Biti roker tih godina značilo je lagano otkrivati vrata jednog drugačijeg prostora – prostora u koji čitava jedna generacija nije smela da kroči, ali je osećala da se u njega ipak mora zaroniti, pa ma kuda on vodio.

A ako se tome doda i nošenje duge kose i švercovanih farmerica, odlazak na igranke, učešće u fer tučama… To je onda značilo biti buntovnik, ponajčešće ”buntovnik bez razloga” po ugledu na lik iz istoimenog filma legendarnog Džemsa Dina.

I baš poput biblijske jabuke, i rok je svojim sledbenicima i stvaraocima otvarao razne puteve slobode i puteve dobra, ali u isto vreme i puteve zla. Mnogo je stvaralaca, začetnika i sledbenika ove muzike koji su svoje živote skončali u najgorim ovozemaljskim mukama, onim heroinskim, ali u isto vreme postoji i izvestan broj onih koji su baš vođeni osećajem slobode koji je sa sobom nosio, upravo zahvaljujući roku postali bogotražitelji, iskušenici, monasi i mistici.

Sećam se kako sam devedesetih na niškoj ulici sreo jednog gitaristu koji je svirao za bakšiš. Reč po reč, rekao mi je da ima lepo biblijsko ime, ispričali smo se o manastirima koje smo obišli, debatovali o muzici, dotakli se Pravoslavlja. Reče mi i da ga je jedan sveštenik koga smo zajedno poznavali nazvao bogotražiteljem.

Ništa se ne dešava slučajno! Rok se pojavio u pravo vreme, na pravom mestu, da pomogne jednoj izgubljenoj generaciji da ispliva iz crvenog mraka.

Sada kada se isplivalo, mora se ići dalje, pre bih rekao dublje, sve do same srži, do pravih korena, do iskona. Mora se jednom zasvagda vratiti istinskom duhovnom identitetu i nacionalnom biću, mora se iz duhovnog pepela u koji smo se pretvorili iznova izgraditi svetosavski nacionalni put i sa njega se više nikada ne sme skretati u bezbrojne zablude i stranputice.

A opet, rok me uvek nekako vrati u prošlost, u devedesete, u moje tinejdžerske dane kada sam ga ja otkrio, iako je za moju generaciju koja se više oduševljavala pojavom dizel (daleko je to od) kulture u neku ruku bio pomalo zaboravljen.

Tako sam i noćas, slučajno, posle večernje molitve počeo sa slušanjem omiljenih hitova na jutjubu. Uz pesmu ”Pogledaj dom svoj anđele” vratio sam se u pred petooktobarsko vreme i godine u kojima sam mislio da se po poslednji put kao narod delimo. Uz pesmu ”Wish you were here“ prošaputao sam nečije ime. Uz pesmu „Stairways to heaven“ poželeo sam da sve izgubljene duše ipak na kraju pronađu svoj mir.