SMISAO HRIŠĆANSKOG ŽIVOTA
Cilj podviga je izmeni sebe da počneš da ličiš na Gospoda, kao što deca liče na svoga oca. To je celi smisao hrišćanskog života: da postaneš drugačiji iznutra, jer samo od toga zavisi kvalitet tvog življenja.
Oče, Vi ste pomenuli prepodobnog Serafima Sarovskog koji je bio podvižnik. Sam izraz „podvižnički život“ podrazumeva da je to život u podvigu.
Uzmimo da čovek odluči da vodi podvižnički život. Odakle treba da počne? Kakve greške treba da izbegava? Kako da se na tom putu ne spotakne?
– Optinski starci su govorili: „Sve krasi umerenost, krajnosti su besovske“, to jest, sve krajnosti su demonske. Postojao je jedan izraz kod otaca, jedan algoritam i pravac života: Telo svoje optereti onoliko koliko može da izdrži i sav svoj podvig usmeri na „unutrašnjeg čoveka“. Ne jedi, ne pij, ne spavaj, delaj podvig, posti, poštuj molitvena pravila, sve je to izvanredno važno. Ali sve to treba da urodi plodom. Kakvim? Ja se molim ne zbog toga da bi meni bilo dobro, već da bih ja bio dobar. Ne da bi meni bilo bolje, već da bih ja bio bolji. Taj životni orijentir nikada ne treba izgubiti.
Još je Dostojevski govorio: „Mnogi misle o tome kako živeti, a samo pojedinci – koja je svrha življenja“. Koji je cilj mog života, koji je cilj podviga? Cilj je da se ja izmenim iznutra, da ja počnem da ličim na Gospoda, kao što deca liče na svoga oca. To je ceo smisao našeg hrišćanskog života: da postanemo drugačiji iznutra. Ne da se promeni život koji nas okružuje, nego da mi iznutra budemo drukčiji, jer samo od toga zavisi kvalitet našeg života. Jer ako je u tebi zavist, zloba, tebi će uvek nešto faliti. To je zbog toga što ti misliš da se kvalitet života, ili sreća u životu, sastoji od toga što ti ne poseduješ ili nemaš. A tako ne treba da se razmišlja. Ne treba da misliš – kada ja budem imao to i to, tada će moj život biti kvalitetan, tada ću ja biti srećan. Nego kada se dese promene na bolje u tvom duhovnom životu, tada ćeš i doći do prave sreće, čemu svako od nas stremi.
Neki mudar čovek je rekao: „Sreća je kada te razumeju. Velika sreća je kada te vole. A najveća sreća je kada ti voliš“. I upravo to je podvig o kome pričamo. Mi bismo svi želeli da nas vole. Svi bismo želeli da nas uvažavaju, da na nas obraćaju pažnju. Ali kada je to pravac nečijeg života, taj nikada neće naći tu ljubav i pažnju koju traži, jer kao što je Aleksandar Sergejevič Puškin ukazao: na početku novo korito, pa nova kuća, potom plemićko zvanje i na kraju „zlatna ribice hoću da ti budeš moj sluga“ – nema kraja ljudskoj pohlepi i željama. A naša glavna želja treba da bude da izmenimo sami sebe. I gde treba da počne podvig, eto od te male pobede.
Mi smo spomenuli Svetog Serafima Sarovskog. A znate li koji je podvig bio jedan od najvažnijih u njegovom životu, onaj što ga je učinio svetim? Mnogi će možda biti iznenađeni, ali činjenice iz njegove biografije svedoče o tome: on je svake nedelje isčitavao čivat Novi zavet. Za prva četiri dana – po jedno Jevanđelje: po Mateju, Marku, Luki i Jovanu, a za preostala tri dana Dela apostolska, Apostolske poslanice i Otkrovenje Jovanovo. Eto, to je njega napravilo svetim: on je živeo Sveto Pismo. On je hteo da se upodobi Svetom Pismu, da se upodobi Hristu. To i jeste početak podviga – tragati za voljom Božijom. Kakav treba da postanem? Kakav treba da budem? To i jeste pravac naše volje. Ne „hoću“, nego kakav treba da postanem.
– Oče, a kako možemo razlikovati kada je „meni dobro“ i kada „sam ja dobar“?
– U praksi, „meni će biti dobro“, onda kada „ja postanem dobar“ i kada preko toga i drugima oko mene bude dobro. Zapamtio sam misao jednog mudrog čoveka. On je rekao: Nije potrebno biti važan, važno je biti potrebnim. I zato kada se ti trudiš da budeš potreban – ti opažaš radost koju osećaš zbog toga što si nekome potreban.