SVETI ZAŠTITNIK VERE PRAVOSLAVNE
Đakon Avakum je bio veoma mlad monah, gotovo dečak. I ostao je u narodnom i crkvenom sećanju kao besmrtni, apsolutno veličanstveni primer nepristajanja na odricanje od vere pod pretnjom gorom od smrti. I ne treba propuštati priliku da se, uvek iznova, podsetimo na njegov nepokolebljivi ”čin vere”.
Rođen je pod Kozarom, s one strane Drine i ustaničkih granica nakratko (1804-1813) oslobođene Srbije, tamo gde će biti potrebno još više od veka da se oseti sloboda od bezdušne tuđinske vlasti. I imena roditelja njegovih su bila duboko prožeta neugaslom verom u hrišćansku zaštitu samo fizički, ali ne i duhovno porobljenog naroda: otac mu se zvao Gavrilo, a majka Božana.
Ime budućeg heroja tvrde pravoslavne vere bilo je neobično i duboko simbolično. Na krštenju je dobio ime Lepoje i zaista je bio primer one poslovice o određujućoj osobini naših imena, jer je uzrastao u retko naočitog i izuzetno lepog dečaka i mladića. A spoljašnja lepota je podržana i obasjana onom unutrašnjom, duhovnom, pošto je ovaj sin mučeničke i junačke Kozare vreme provodio školujući se i podvizavajući se u manstiru Moštanica.
Opismenio se i postao vešt u čitanju bogoslužbenih knjiga u ovo teško i neuko vreme, a pojao je crkvene pesme tako da su se svi čudili i radovali ovakvom Božijem daru mladog monaha (zamonašio se još kao maloletan i dobio ime Avakum)…
Moštanica je bila posvećena Arhangelu Mihailu, a sazidana je u davna vremena na temeljima još starijeg pravoslavnog hrama. Izgled manastirske crkve bio je po uzoru na Visoke Dečane, a zapadne dveri na ulazu su pravljene uske i nisko – da Turci ne bi mogli ulaziti konjima. A do vremena kada je u manastir (kod svog teče, igumana Genadija) došao mladi Lepoje – kasnije monah i đakon Avakum – Moštanica je bila pet puta rušena do temelja. A šesti put će se to dogoditi 1811, kao posledica Sinčićeve bune protiv Turaka (iz 1809), podignute u Bosanskoj Krajini nakon velikih pobeda Karađorđevih ustanika.
Avakum i njegov iguman Genadije tada napuštaju Potkozarje (neposredno pre nego što će manastir biti popaljen i oskrnavljen) i odlaze, prvo u Slavoniju, a onda i u manastir Trnavu (kraj Čačka, u tadašnjoj Požeškoj nahiji) kod čuvenog, čak i od Turaka poštovanog igumana Pajsija.
Tamo će se nastaviti molitveno i duhovno uzdizanje mladog momka sa Kozare, sada pod blagoslovom pravog pravoslavnog podvižnika, svetootački i jevanđelski nadahnutog. I trajaće ovaj proces duhovnog preobraženja one svetovne, spoljašnje u duhovnu, unutrašnju lepotu i izrastanje Lepoja u Avakuma – sve do velikog i nesrećnog sukoba između Srba (koji su krenuli u pobunu protiv turskog zuluma, godinu dana nakon onog strašnog poraza i nacionalne katastrofe iz 1813-te, kada Karađorđe i vođe ustanka napuptaju Srbiju) i Srba (koji su se, pod vođstvom kneza Miloša Obrenovića, opredelili za mirnu i strpljivu borbu za suverenitet i slobodu). To je bilo, otprilike, nalik na sukob Dražinih i Nedićevih vojnika, a u sred strašne okupacije. Sa veoma sličnim argumentima i motivima obe strane.
Evo kako knez-Milošev lekar, Italijan Bartolomeo Kunibert ocenjuje Hadži Prodanovu bunu (kao da govori o 1941. godini):
”Vreme i okolnosti behu rđavo izabrani. Zima se približavala; bejaše oskudica u hrani, oružju i novcu, a kuga i boleštine su još besnele svud unaokolo. Bilo je razloga za bojazan da Srbi, u radu na poslovima oko tvrđave beogradske, ne budu zadržani kao turski taoci, i da tako, nevini, životom plate za bunu svojih sunarodnika. A iseljenici, Karađorđevi ustanici, nisu mogli biti ni od kakve pomoći opštoj stvari… Mesta, koja su trebala služiti za utočišta, kao u Prvom ustanku, ženama i deci, nisu bila nimalo pripremljena. Ostaviti svoje porodice po selima, značilo je predati ih u ropstvo i ostaviti ih na milost i nemilost surovom neprijatelju, a skloniti ih po skrivenim mestima i zbegovima u dubini šuma, značilo je osuditi ih da pomru od zime na oštrom vremenu… Najposle, što je činilo još veću zabunu, bilo je što im je Bečki kongres savetovao mir, dok se ne dogode povoljnije okolnosti… Odmerivši sve ovo, Miloš jasno uvide da buna, koja se spremala buknuti, ne može imati dobroga ishoda i da bi se narod, kad bi je hteo potpomoći, izložio nedoglednim nesrećama i očiglednoj propasti… On dakle poruči Hadži Prodanu i ostalim ustanicima da se maknu toga preduzeća. Posavetova najpodozrivijim da pozovu pobunjeni narod da se vrati na svoja ognjišta, pa da se i sami bekstvom sklone od neizbežne opasnosti, a sa svoje strane obeća da će upotrebiti sav svoj uticaj kod Turaka, da bi opravdao one koji su imali učešća u buni, kako ne bi pretrpeli njene nesrećne posledice…”
Prilično jasni i ubedljivi argumenti. S tim što, za razliku od prve godine Drugog svetskog rata u srbijanskom delu poražene i raskomadane Kraljevine Jugoslavije, tada nije bilo zapaljive, revolucionarno-komunističke propagande, niti međunarodnih interesa zapadnih sila da se razbukti ovako nesrećni ustanak i time, kao posledica, zapali i skoro do temelja i poslednje kolevke uništi Srbija.
Ali, da se vratimo našoj priči…
Hadži-Prodanova buna je (kao posledica takozvane ”Stjeničke zavere”) podignuta na Krstovdan, u septembru 1814-te, baš na godišnjicu proipasti Prvog srpskog ustanka, i bila je obeležena međusobnim srpskim krvoprolićem.
S tim što je na strani opreznih i iskustvom poučenih ”mirotvoraca” bio ne samo knez Miloš, već i sve u Srbiji još preostale Karađorđeve vojvode (osim Hadži-Prodana Gligorijevića, Lazara Mutapa, braće Jakovljević i Sime Paštrmca), a na strani pobunjenika – nezadovoljni narod i mnogi pravoslavni srpski sveštenici pred njima, koji su, nakon neizbežnog poraza ustanika, najviše i najstrašnije stradali.
Iako su u bici kod Knića u Gruži ustanici uspeli da čak i pobede brojčano nadmoćniju srpsko-tursku vojsku, nedostatak pravog vođstva i više nego loše opšte istorijske prilike su uzrokovale da se (iako formalno pobedničke) ustaničke trupe naprosto raziđu i odu svojim kućama. A Šimšir paša, krdžalije i bašibozluci su dovršili stvar, u okrutnom progonu najpoznatijih ustaničkih krajeva…
Pobuna je propala tek što je započela (ni pun mesec dana nije potrajala), a Hadži-Prodan je prebegao u Austriju…
Turska osveta je bila strašna, baš kao što je knez Miloš i predvideo. Sam sultan je izdao ”tajni frman” da se ”sva Srbija iseče” i stradanja su bila, u mnogim našim krajevima, veća i gora nego posle uništenja Karađorđeve srpske države 1813-te.
Turci su ubijali koga su stigli, a iz pravaca Čačka, Kragujevca i Jagodine (gde su bili centri pobune) su ka Beogradu išle duge kolone okovanih Srba, koje je čekala jeziva smrt, posle velikih mučenja i užasnih bolova dugog umiranja nabijenih na zaoštreni i zamašćeni kolac.
Ono što treba naglasiti je veliki broj tada zarobljenih, u Beograd povedenih i tamo pobijenih sveštenika. To je, pre stradanja od ustaša i komunista (od 1941. pa do kraja te decenije) bio najveći masakr i mučilište pravoslavnih duhovnika u modernoj srpskoj istoriji.
Ostaju zabeležena imena tada pobijenih jereja Radovana Vujovića, Sime Sjeničanina, Mihaila iz Ljutovnice, kada je za Svetog Savu na kolac nabijeno dvadesetoro srpskih sveštenika. Posebnu radost je Turcima davala mogućnost da se danima (orijentalnim specijalitetima u tehnikama mučenja) iživljavaju nad srpskim pravoslavnim sveštenstvom, posebno zato što su gotovo svi oni odbacivali pred svima izrečenu ponudu da im bude sačuvan život, ako se javno odreknu svoje vere i pređu u islam.
Onaj zabeležen slučaj druge vrste je zato tako odjeknuo u istoriji, kada je iguman Genadije sa sinom Stojanom ”prodao veru” zbog straha od užasne i izvesne smrti. Njih dvojica su postali Mula-Salija i Redžep, ostavši tako zauvek zabeleženi u našoj istoriji kao izdajnici vere pravoslavne, za razliku od drugih svojih sunarodnika koji su sa gnušanjem odbacili sve ove nedostojne ponude (uz reči: ”Bolje sa koca lajati, nego se Turcima klanjati”).
Put od Kalemegdana do Tašmajdana bio je oivičen srpskim mučenicima koji su danima ječali sa koca, umirući u strahovitim mukama, probijeni zaoštrenim hrastovim deblom koje im je prošlo kraj kičme sve do vrata i to tako vešto da im, pritom, nisu povređivani unutrašnji organi, pa su oni mogli da u takvom stanju i položaju ”žive” (ako se to može tako nazvati) još nekoliko dana neopisivih, paklenih muka. A uz to su ih odozdo ujedali ogladneli psi lutalice, otkidajući im delove udova, a odozgo su im doletale vrane i kljucale im rane i oči… Svuda se osećao smrad nepokopanih leševa, a na dugačkim motkama su pred svima izlagane posmrtno iskežene odsečene srpske glave.
Ipak, hrabrost u Nebojšinoj kuli zatočenih hrišćanskih stradalnika je bila iznad svih očekivanja i više je plašila Turke, nego što ih je radovala mogućnost ovako slasne osvete na njima svojstven način. Iako krvava kasapnica, beogradska varoš je bila i javna scena živog svedočenja istine vere.
Uz ustaničkog pisara Teofila Popovića, najviše je mučen trnovski iguman Pajsije, lagano nabijan na kolac (položen na zemlju potrbuške sa ritmično mu, udarcima drvenog čekića, nabijanim kocem od cerovine u telo, pošto je prethodno turski dželat vešto, nožem, isekao igumanu donji deo leđa da bi mu zašiljeno drvo lakše ušlo pod kičmu). Ali je srpski i hrišćanski heroj izdržao sve ove muke i sa koca blagoslovio svoju sabraću i istoverne sunarodnike, predviđajući zabezeknutim Turcima brz odlazak pred Strašni Sud koji neće moći izbeći bez obzira na svu silu koja u tom trenutku stoji uz njih.
I tada na red dolazi ona uzorna i divljenja vredna scena izlaska Svetog Đakona Avakuma pred Hrista i svoje Svete Pretke, a ne samo pred razbesnele i osvete žedne Turke.
I pored sve svoje mržnje prema ”srpskoj raji”, ostalo je zabeleženo kako je izgled i nadzemaljska lepota srpskog đakona prosto zatekla sve prisutne i probudila osećanja čak i kod onih koji ih uopšte do tada nisu pokazivali. Muška lepota ovog nepokolebljivog Hristovog vojnika i još jednog u nepreglednom nizu kosovskih vitezova one večne bitke koja se, i danas, vodi kroz sve godine i vekove srpske istorije – prosto je zbunila i nekako raznežila surove turske tužioce i kadije ovog prekog suda, i to sve bez razlike.
Retka i sasvim neobična situacija, koja se da objasniti jedino unutrašnjom svetlošću rajske prirode i snage što je već izbijala iz svake Avakumove crte i gesta, a na fizičkim temeljima njegove već postojeće, urođene lepote.
Kao da je tog decembarskog dana čitav srpski narod stajao pred dželatima i kradljivcima duša i kao da su i Turci očekivali da ih uteši i njihovu veru ojača prelazak lepog srpskog monaha u islam.
Kao da su time čitavo biće srpske nacije simbolično stavili na probu i pred ispit straha (ili neustrašivosti) pred izvesnom i zastrašujućom smrću. I kao da su tu prisutni turski vojnici i državni službenici otomanske imperije u ovakvoj situaciji sebe hrabrili i pred svima pokazivali moć grube sile, ali i snagu ”njihovog Boga” nad ”nemoćnim stradalnikom sa Golgote”.
I sve im se raspršilo u trenutku, i to uz zlatni osmeh i prkosnu pesmu mladog srpskog ispitanika na najtežem od svih životnih testova. On ne samo da je odbio svoje preveravanje i preimenovanje, nego je ostao nem pred ubeđivanjem svog brata od tetke Redžepa i teče Mula-Salije da ”samo privremeno napusti veru, pa će posle opet moći da joj se vrati”, ali i pred suzama i jaucima svoje majke Božane (koja je čitavog života bila uz njega i sa njim) i njenim zaklinjanjem da joj se vrati živ i pristane na tursku ponudu.
Svi ti talasi ubeđivanja, očigledno pokrenuti večnim interesom Stare Zmije da pokaže svoju premoć nad Svetom Trojicom, udarali su u čvrstu stenu vere jednog od velikih hrišćanskih novomučenika, nošenog Hristovim primerom i osećanjem da će, ubrzo, sve ono prividno prestati da postoji i preobraziti se u potpuno suprotno stanje stvari.
I ništa nije moglo da ga skrene sa ovog pravca, niti mu pomuti kristalno jasno osećanje da je ovo samo bolni uvod u večni život bez bola i stida, sa pravim i rukopoloženog sveštenika jedino dostojnim odgovorom, ovako datim pred nadolazeći i neizbežni Strašni Hristov Sud…
Nošen nadahnućem koje je osetio dok je svedočio snagu vere Svetog Igumana Pajsija, njegov brat u Hristu i po svetiteljskom podvigu, Avakum, pokazao je da iza njegovog devojački lepog lika stoji nepobediva snaga i viteško junaštvo, dostojno nosilaca i čuvara Kosovskog Zaveta.
Pevao je lepi i hrabri Srbin u mantiji pesmu prkosa ropstvu i ljudskom poniženju, u kojoj je glasno i rečito iskazivao svu nemoć straha, greha i smrti nad krštenom dušom, naoružanom verom i nadom, okrilaćenu ljubavlju prema Gospodu Isusu Hristu.
Njegov Dobri Pastir ga je nadahnuo i učinio nepobedivim i besmrtnim.
I svaki srpski mučenik za veru je, nakon ovog Avakumovog junaštva, imao svoj uzor za sva vremena: onog ko mu je idealni prethodnik i dostojni primer. I lakše je umirati sa ovakvim pretkom (i saborcem u večnosti) uz sebe, pa čak i kad vas pobesneli, odemonjeni ustaški krvnik seče kamom na komade, kao što se dešavalo u nimalo retkim primerima iz mučeničke istorije Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
Neka bi molitve našeg lepog i svakog poštovanja dostojnog Đakona Avakuma pomogle da ojačaju one njegove i naše najbolje i najtežim iskušenjima prepuštene sunarodnike! I nek pomognu i nama nedostojnima, dajući nam snagu da budemo neuporedivo bolji nego što smo verovali da jesmo!
Molite se našem Svetom Đakonu, najvećem i najneustrašivijem junaku srpske ustaničke epohe!
I setite se, makar ponekad, koliko su samo srpski sveštenomučenici zaslužili poštovanja, zaduživši prolivenom krvlju i trpljenjem neopisivih muka i bolova sve nas koliko nas ima, ali i čitavo naše potomstvo, do samog kraja vremena i istorije, do Drugog Hristovog Dolaska!