RAZGOVOR S NADOM HADŽI-PERIĆ
„Misao mog omiljenog pisca Ive Andrića je da najčešće ne možemo uticati na stvarnost ali da uvek možemo izabrati način na koji možemo na tu stvarnost odreagovati. Mislim da bi povratak bio održiv jedino uz konkretno angažovanje i garanciju međunarodne zajednice i države Srbije“, kaže Nada Hadži-Perić, sudija Apelacionog suda i pesnikinja.
Nada Hadži-Perić, sudija Apelacionog suda u Beogradu, rođena Prizrenka, unazad nekoliko godina otisnula se u pisanje poezije i povratak Prizrenu. Ta njena misija puna je ljubavi prema ovom gradu, prema vremenu prošlom, prema rodu i domu, prema prizrenskoj kulturi i duhovnosti, prema čoveku…
Nada Hadži-Perić ni danas ne pravi razliku kada je čovek u pitanju. U suštini, Nada Hadži-Perić slavi ljubav i slavi život. Ovo je razgovor sa njom.
Kada biste Evropi i međunarodnoj zajednici predstavljali svoj rodni grad Prizren, šta biste ukratko rekli?
– Ljudima iz međunarodne zajednice, kao uostalom i svakom sagovorniku koji nije nikad obišao Prizren, svoj rodni grad predstavljam kao grad izuzetne, nesvakidašnje lepote. Grad u kojem se istorijski, kulturološki, životno ukrštaju različiti narodi sa svim svojim emocijama, željama, nadom i očekivanjima. Kao grad u kojem se nekad živelo lepo, opušteno (Prizrenci bi rekli natenane), punim plućima i radosnog srca. U modernom žargonu, svima ga toplo preporučujem kao „top destinaciju“ ali svaki put napominjem da je to grad u koji želim da se vrate svi Srbi koji su iz njega iseljeni pod okriljem međunarodne zajednice.
Kako je izgledala srpska golgota iz carskog grada i vaše napuštanje Prizrena 1999?
– Surovija nego predhodne koje beleži istorija, jer je bolje i preciznije isplanirana sa aspekta onih koji su nam je priredili u nameri da se tamo više nikad ne vratimo. Prizren je, kad o tome govorim, bio prvi na udaru. Naime, po potpisivanju vojno-tehničkog sporazuma između bezbedonosnih snaga međunarodne zajednice i organa SRJ i SRS (03.06.1999.god.) u Prizren je najpre krenuo ulazak međunarodnih trupa bez da se pritom pruži garancija bezbednosti nealbanskom stanovništvu. To je uzrokovalo opšti strah (zbog pretnji), pometnju, metež, jedno opšte rasulo i nesigurnost zbog čega su formirane kolone ljudi (uglavnom Srba) koji su u nekoliko dana napustili Prizren. Iz istih razloga i ja sam, sa svojim suprugom u koloni 13.juna 1999. godine izašla iz Prizrena. U tom trenutku je bilo najbitnije sačuvati život, ali naša odluka tada nije bila da se iseljavamo zauvek, već naprotiv, bili smo namerni da se svojoj kući vratimo kad se strasti smire i „vidimo na čemu smo“. Uostalom, upisnici, pečati, predmeti suda u kojem sam do tada bila sudija izmešteni su prema užem delu Srbije, što je značilo da moj sud više neće funcionisati, ali u tom trenutku je bila nepoznanica šta je sa našim radnim statusom.
Prizrenci koji su tokom rata proterani kao i da nisu napustili Prizren već su ga samo ostavili za sobom i poneli sa sobom?
– Da, mislim da svi Prizrenci svoj grad nose duboko u sebi. Sa sobom su poneli svoju tradiciju, običaje, uspomene i sećanja na onaj Prizren koji je ostao za njima, a kojeg nažalost više nema. Prizren se voli svim srcem i do kraja života s tim da je od najvećeg značaja da se ta ljubav prenese na mlađe naraštaje, kao svedočanstvo o tome da tom gradu Srbi raseljeni iz njega 1999. trajno pripadaju i da im taj osećaj niko ne može oduzeti.
Šta je pokrenulo poetski nagon kod vas, kada ste pre nekoliko godina krenuli u avanturu pisanja poezije?
– Moj poetski nagon, koji je duže vreme bio uspavan jer sam kao gimnazijalka pisala i objavljivala pesme, probuđen je nakon prvog obilaska Prizrena 2013. posle raseljenja 1999. godine, a pošto sam pročitala negde misao mog omiljenog pisca Ive Andrića da najčešće ne možemo uticati na stvarnost, ali da uvek možemo izabrati način na koji možemo na tu stvarnost odreagovati. Moje pesme su uglavnom počele da nastaju kao reakcija na tu stvarnost, reakcija na moju nemoć da bilo šta u toj nemiloj stvarnosti promenim. Počela sam da beležim delove te stvarnosti, dajući pesmama i određenu poruku, i utoliko je to možda avantura, kako ste rekli, jer uvek postoji bojazan kako će ta reakcija na stvarnost, odnosno poruka, od ljudi različitih opredeljenja, biti prihvaćena.
Momenat objavljivanja poetskih zbirki „Vraćam se“ i „Pođite sa mnom“ poklopio se sa vašim stalnim odlascima u Prizren. Kako se živelo u Prizrenu pre rata i kako se osećate kada sada odete?
– Moja prva zbirka pesama „Vraćam se“ je nastala nakon prvog odlaska u zavičaj i njome sam zabeležila moj izlazak iz grada u koloni, potom život i osećanja u rasejanju. Tu su i pesme koje su posvećene ljudima koji su obeležili život u Prizrenu u doba kada se tamo živelo lepo. Pesmama sam zabeležila i ono što su moji roditelji i svekrva doživeli u Prizrenu nakon našeg odlaska a ti dani su bili, po njihovim rečima, strašni, utoliko da tako nešto nikad nisu doživeli, čak ni za vreme drugog svetskog rata, govorio je moj pokojni otac, nismo doživeli da nas neko tera iz naše kuće i da po kućama ubija stare i nedužne ljude. Činjenica da su proterani iz svojih domova onako stari i bolesni, otac je bio invalid bez obe noge (dijabetičar) je za mene u tom trenutku bila poražavajuća, ali nije u meni probudila nikakvu želju za osvetom iako sam bila duboko povređena jer znam da nikom nismo ni poželeli ništa loše. Prebrodila sam sve to, ljubav prema zavičaju je prevladala. Prizren je i dalje moj i tu se nije ništa promenilo. Okolnosti su se donekle promenile pa sam drugim svojim odlascima zabeležila i neke radosne događaje u Prizrenu poput obnavljanja svetinja, krštenja, venčanja. Njome slavim ljubav i slavim život, upućujem dobre misli, pozivam na mir, toleranciju, razum i sve ljude dobre volje pozivam da obiđu Prizren i Kosovo i Metohiju.
Moji odlasci u zavičaj su svaki put drugačiji što se emocija tiče. Prvi put je bilo najteže i taj odlazak neću nikad zaboraviti. Iskreno, gajim nadu u bolje dane. Pre izvesnog vremena izašla je iz štampe zbirka posvećena deci KiM-a, čiji je naslov „Nadalište“ koja rimom i fotografijom beleži život dece u Metohiji. Svaki put kada čitam pesme iz ove zbirke ja odlazim po nadu.
Neposredno po ubistvu političara Olivera Ivanovića napisali ste pesmu „Pucanj u leđa“. Kakvu poruku šaljete kao pesnikinja i kao sudija Apelacionog suda?
– Tačno je, neposredno po ubistvu političara Olivera Ivanovića napisala sam pesmu „Pucanj u leđa“, kojom sam zabeležila i ovaj nemili događaj, koji me je baš dotakao samom činjenicom da je u njega neko pucao u leđa, posle svega što je doživeo tokom vođenja sudskog postupka. Ona predstavlja reakciju mene kao žene sa dugogodišnjim sudijskim iskustvom i nekog čija je životna želja kompletno vaspostavljanje pravne države u kojoj će običan građanin moći nesmetano da uživa svoja ljudska prava i svu pravnu sigurnost. Pesma predstavlja i moju reakciju kao verujuće osobe. Verujem u Božju pravdu.
Ako je „Kosovo gospodstvo Srbiji“, šta je Prizren i Kosovu i Srbiji?
– Prizren je grad na Kosovu i Metohiji koji se odlikovao svojim gospodstvom na svim nivoima: u tradiciji, ophođenju, običajima, kulturi, životu uopšte i mnogo mi je žao što se sve to, ovim najnovijim dešavanjima polako gasi, ali ostaće vredni zapisi o svemu tome pa svi oni koji o tome žele produbiti svoje znanje imaju za to mogućnosti.
Prizrenci su, pre rata 1999, bez obzira na veru i nacionalnost, govorili tri jezika: srpski, albanski i turski. Koliko vas je to zbližavalo?
– Da, u Prizrenu su Srbi govorili, neko lošije, neko bolje, jezike svojih sunarodnika, kao što su i oni govorili srpski. Uostalom mi smo i u osnovnim i u srednjim školama učili albanski jezik, a Albanci su tada učili srpski i to je i te kako uticalo na zajedništvo, u zavisnosti kako je ko to shvatao. Sada je, međutim, primetno da mladi naraštaji u Prizrenu ne govore srpski. Radije će se gostu obratiti na engleskom jeziku nego na srpskom. Valjda Srbe više ne doživljavaju kao svoje sunarodnike.
Po predanju, u Prizrenu je bilo onoliko crkava koliko je dana u godini. Od kakvog je značaja lepota i raskoš duhovnog okruženja u životu čoveka?
– Poznata je činjenica da je u Prizrenu bilo crkava koliko ima dana u godini i za ljude koji su verujući to saznanje utiče na duhovnost. Međutim, politička kretanja u Prizrenu su veliki deo naroda jedno vreme odvojili od crkve. Što se mene lično tiče, ja sam pored toga što sam rođena i živela u ovom gradu imala i ličnu privilegiju da sam rođena i odrasla u porodici Radivojević koja u selu Sredska nedaleko od Prizrena ima svoju porodičnu crkvu Svetog Đorđa iz 16. veka u kojoj se po predanju čuva svećnjak iz Svetih Arhangela. Osim toga rasla sam i u neposrednoj blizini Bogorodice Ljeviške, tako da su ove dve crkve glavna pribežišta moje vere i duhovnosti. Zbog značaja i lepote svih svetinja u Prizrenu ja se lično vraćam svom gradu i hvala Gospodu većini od njih je vraćen stari sjaj. U nekim svetinjama se sada održavaju susreti i međunarodnog značaja pa se narod okuplja u sve većem broju. Nadam se da će se probuditi svest i kod drugih ljudi u pogledu značaja naše tradicije i kulture i značaja Kosova i Metohije uopšte.
Crkva Bogorodica Ljeviška opustela je posle seobe Arsenija Čarnojevića, a zatim pretvorena u džamiju. Posle 1912. po oslobođenju Prizrena prešla je ponovo u ruke srpske Pravoslavne crkve. Danas je na Uneskovoj listi manastira u opasnosti. „Zla kob“ ponovo preti… ?
– Bogorodica Ljeviška je danas na UNESKO-voj listi manastira u opasnosti pošto je grubo oštećena u pogromu 2004. godine, ali hvala Gospodu obnovljena je. Freske su restaurirane i sada se može obići. Preporučujem da svako ko nije do sada, to učini što pre. Prizren ima ovu veliku svetinju, zadužbinu kralja Milutina koja je podignuta u 14. veku. U njoj se ponovo dešavaju venčanja i liturgijska Bogosluženja. Ja sam to zabeležila svojom pesmom „Raduj se“. Od međunarodne zajednice zavisi ta „zla kob“ koju pomenuste. Ako ona pruži adekvatnu zaštitu, ta kob će biti manje preteća, a Pravoslavna crkva zaista čini koliko je u njenoj moći. Naravno najlepše bi bilo da se srpski narod vrati i da crkve u Prizrenu za vreme Bogosluženja ne budu tako sablasno prazne.
Kakvi su vaši utisci o povratku i povratnicima u novosagrađenim kućama u naselju u Potkaljaji i da li je moguć održiv povratak u bližoj budućnosti?
– Mislim da povratnici u novosagrađenim kućama u naselju Potkaljaja u Prizrenu mogu najmerodavnije preneti svoje utiske o povratku i životu tamo. Sa moje tačke gledišta, nalazim da oni kojima su kuće obnovljene i koji su se vratili, treba da budu zadovoljni i zahvalni što su im kuće obnovljene, s obzirom da mnogima nisu, uprkos činjenici da su pretrpeli znatnu ako ne i totalnu štetu po svoju imovinu. Međutim, kada je u pitanju život povratnika ili onih malobrojnih koji su tamo ipak opstali, zapaža se da se tamo teško živi. Mlađi ljudi, koji su tamo malobrojni, nemaju posla, a i zdravstvena i socijalna zaštita je nešto što svima manjka, pogotovo starijim osobama. Što se sigurnosti tiče, ona kao senka svaki put stoji nad njima kad god se desi atak na nečiji život ili imovinu. Mislim da bi povratak bio održiv jedino uz konkretno angažovanje i garanciju međunarodne zajednice i države Srbije.
Autor: Slavica Đukić