REČI UPUĆENE ŽENI I DECI
Ovo je pismo srpskog vojnika napisano porodici, s nadom da će njegove reči žena i deca zapamtiti za sva vremena. „Ne padajte ni pred kim, osim pred Boga, na kolena. I ne budite sužnji, obraz ne kaljajte. Neka bude čist i rumen i za vašu lozu koju nastavljate“, napisao je između ostalog.
Svidela vam se priča o dosad malo poznatom boju kod Smedereva u jesen 1914, tom nestvarnom jurišu momaka koji su trčali pet sati da bi stigli u bitku i pomogli starcima? Ovo je njen nastavak koji uopšte nije običan.
Ovo je jedno pismo. Pisao ga je, čekajući da krene u pomoć trećepozivcima, jedan mladi srpski vojnik, baš na Mitrovdan te 1914. godine. Reči je beležio sa nadom da će one ostati upamćene u njegovoj porodici, kojoj ih je i uputio.
A te reči za sva vremena glase ovako:
„Anđelija, ženo moja,
Evo u osvit dana, po Mitrovdanu, dok se oko vatre Janko Ostojin i ja grejemo, pišem ove redove da ih deci našoj pročitaš, za slučaj da se ja iz ovog vojevanja živ i zdrave pameti ne vratim.
Slova su mi, možda, nečitka, ali ruke su promrzle, a i svetlost koju plamen vatre pravi je slabašan, te i slabo vidim dok ove redove pišem.
Draga deco, moram vam reći da mi mnogo nedostajete i želim da vas ovo pismo nađe u dobrom zdravlju i raspoloženju. I neka vam Gospod Bog naš da da razumete jedan drugoga, opštu situaciju u kojoj se nađosmo i mi, i vi, čitav naš narod srpski.
Tu sam sa našim seljanima trenutno raspoređen uz Moravu, a gde ću dalje sa svojima – još ne znam. Rat je, deco, opaka, đavolja izmišljotina, pun napetosti, odvažnosti, straha, junaštva, kukavičluka, mržnje, osvete, izbeglica, ranjenika i ko zna kog još jada. Ali, svoja gruda se čuvati mora. Jer, ako mi na njoj ne ostanemo, pa makar i krv svoju prolili, ko zna koja će rđa doći na naše ognjište. To je Božja promisao. Obrće nam se sve u životu, ono što nam je bilo dobro biva gore, i obrnuto.
Čovek ne treba zaboravi da je čovek i da je stvoren po liku Božjem.
I zato nikada ne klonite duhom. Da se dižete i kada vam opanak u blato seoskog puta zapadne i padne. Molitvama, uz Božju pomoć, savladajte slabost, skrivene želje, loše navike. Ne padajte ni pred kim, osim pred Boga, na kolena. I ne budite sužnji, obraz ne kaljajte. Neka bude čist i rumen i za vašu lozu koju nastavljate.
Zato, deco, neka vam je na prvom mestu Bog. Šta god počeli raditi – uvek se Bogu pomolite. Molitvom od srca. I, ne raspinjite Ga u svom srcu lošim radnjama svojim.
Činite i delajte onako kako vas ja spočitavah svih ovih godina dok u rat ne krenuh.
Sine Petre, kao najstariji, nađi se pri ruci u poslovima oko kuće majci, a ti, ćeri Maro, pomozi joj oko brige za maloga Jovu. A ja, deco, sa verom u Boga i otadžbinu, koliko ujutru krećem sa mojim saborcima, kažu, put Smedereva. Da braći dunavskoj pomognemo i Austrougare vratimo preko Dunava“.
I vratiše ih, predvođeni majorom koji je 1912. i 1913. vodio jedan od četiri bataljona Gvozdenog puka. Vratiše ih – iako je neprijatelja triput više bilo.
Bog duše da im prosti, svima.
Izvor: Gvozdenipuk.rs