"Ja, Tonja": Mračna strana američkog sportskog sna

O ŽIVOTU ČUVENE KLIZAČICE

I pored nedostatka u vidu nedovoljne posvećenosti Tonji kao zaokruženom liku, što pokušava da se iskupi oslanjanjem na šarm Margo Robi, „Ja, Tonja“ je britak, duhovit film čiji komični ton nije ublažio gorčinu Tonjine priče.

Nakon gledanja dokumentarca o Tonji Harding, nekadašnjoj najboljoj klizačici Amerike kojoj je klizanje doživotno zabranjeno, reditelj Kreg Gilspaj odlučio je da intervjuiše Tonju i njenog bivšeg muža, Džefa Gilulija.

Džef je 1994. učestvovao u organizovanju napada na Tonjinu suparnicu, klizačicu Nensi Kerigan, kada joj je metalnom palicom razbijeno koleno. Tonja je tvrdila da nije znala za napad, ali zbog ometanja istrage kažnjena je doživotnom zabranom.

Odgovori bivših supružnika neverovatno su se razlikovali i Kregu je delovalo kao da imaju dve potpuno različite istine. Na njihovim pričama zasnovao je film „Ja, Tonja“, prema „ludački kontradiktornim, potpuno istinitim intervjuima bez ironije“, kako kaže natpis kojim počinje film.

Rođena u radničkoj klasi, Tonja nikad nije bila prototip savršene klizačice, ili bar očekivane. Kao jedno od brojne dece proistekle iz jednog od brojnih brakova njene majke Lavone, Tonja nikad nije dobijala previše pažnje ili uslova za normalno detinjstvo. Majka je sa nepune četiri godine upisuje na klizanje i insistira na rigoroznom treningu, nadajući se da će Tonja iskoristiti očigledan talenat.

Strastveni pušač i alkoholičar, Lavona Tonju tuče i zastrašuje je, a sve pod izgovorom da od nje pravi šampiona. Alison Dženi sjajno tumači agresivnu, prostu Lavonu. Upravo zbog njene glume koliko god Lavonini postupci bili surovi ne možemo da se ne pitamo da li je oduvek bila takva ili je i sama u neku ruku žrtva teškog života.

Finese u jedva primetnom smekšavanju njenog lica ili samo promeni izraza u očima ukazuju na emociju prema svojoj ćerki, koju ne ume ili ne želi da iskaže. Tonja se ne uklapa među druge klizačice, kao ni njena porodica.

„Ljudi vide da sam prava osoba“, kaže Tonja u intervjuu. Njena priča je stvarna i nalik gomili drugih, sakrivenih u sirotinjska naselja i prikolice – deo Amerike koji dnevna, zabavna televizija lepih boja izbegava dok prikazuje američki san.

Tonju, nenaviknutu na bilo kakvu nežnost, Džef je očarao čim ga je upoznala kao petnaestogodišnjakinja, samo jer je bio fin prema njoj. Vrlo brzo Džef počinje da je udara, ali Tonja krivi sebe i smatra da je njena majka voli iako je tuče, pa mora biti isti slučaj i sa Džefom.

Margo Robi je toliko zanimljiva kao Tonja upravo jer je ne igra kao nekog ko sebe stalno doživljava kao žrtvu. Tonja uzvraća udarce Džefu i ume da se čini snažno i hladno, ali njen bol je svejedno primetan, kao u sceni u kojoj šminkom prekriva sebi modricu na licu pre izlaska pred kamere. Izuzetna klizačica, nije dobijala ocene kakve zaslužuje zbog celokupnog utiska sudija da je bez stila, elegancije i dostojanstva.

Tonja se nije ni trudila da se uklopi: dok su sve klizačice klizale uz klasičnu muziku, ona je birala rok i pop numere, u kostimima koje je sama šila jer nije imala para za dizajnirane. Nije se trudila, ali svejedno je patila što nije deo grupe, što nikako nije mogla da postane.

Zbog ovoga „Ja, Tonja“ prevazilazi priču samo o sportu, rivalstvu i gubitku slave. To je priča svih nedovoljno lepih za kamere. Nakon skandala sa Nensi Kerigan Tonja gubi svoju reputaciju i biva dočekana na nož od strane medija i publike.

„Amerika hoće da nekog voli. Amerika hoće da nekog mrzi“. Ovo je drugo mesto u filmu gde je Tonja dovedena u vezu sa Amerikom i njenim narodom, prvo je kada na samom početku filma Tonjin nekadašnji trener kaže da ljudi Tonju ili jako vole, ili ne podnose, isto kao i Ameriku.

Tonja Harding je mračna strana američkog sna, prvo odbačena, zatim obožavana, na kraju omržena. Tonja nema ni diplomu srednje škole i sem klizanja nema ništa u životu. Počinje da se bavi ženskim boksom, jer joj je poznato samo nasilje i shvata da može da profitira na tome što sada, nakon što su je oduševljeno gledali dok postiže uspehe, narod želi da nastavi da je mrzi i prati kako je kažnjena.

Snimci ostarelih Tonje, Džefa i Tonjine majke Lavone koji deluju arhivski presecaju dinamične, efektne crnohumorne scene. Koreografije umetničkog klizanja, prelepo snimljene, smenjuju se sa koreografijom nasilja. Tonja i Džef probijaju četvrti zid i obraćaju se publici lično, propagirajući sopstvenu priču kao i u intervjuima.

Ono što je u filmu donekle problematično je nedostatak upravo Tonjine priče. Fokus je na njenoj karijeri, odnosu sa Džefom i majkom, ali sve drugo je zapostavljeno. Sama Nensi Kerigan jedva da se i pojavljuje u filmu, iako u jednoj sceni Tonja napominje da su bile prijateljice.

Sem par sekundi druženja Tonje i Nensi, ne dobijamo više pokrića za tu tvrdnju. Moglo bi se prihvatiti opravdanje da Tonja i sama laže, ali ne dobija se mnogo materijala da se utvrdi neka druga vrsta odnosa između Nensi i Tonje.

I pored nedostatka u vidu nedovoljne posvećenosti Tonji kao zaokruženom liku, što pokušava da se iskupi oslanjanjem na šarm Margo Robi, „Ja, Tonja“ je britak, duhovit film čiji komični ton nije ublažio gorčinu Tonjine priče.