SUDBINA
Deda ne zna šta da kaže, reči mu grcaju, guta ih u ustima. Milorad se obesio. I tako deda izgubi prijatelja. Šta ti je sudbina. Sve mu je to bilo zapisano i kazano negde među zvezdama, moj sine…
„Bio je ponedeljak“, pričao je deda.
Pijačni dan, puno ljudi, stoke, voća, povrća i svud neko šarenilo. Na nebu zvezda upekla i udara poput sata u mali mozak. Krenem ti ja sa mojim lepim Belcem kući, ulica po ulica i nikako da stignem do Pištala… Ljude od one toplote ne razanajem i samo pozdravljam onako škrto i čekam da vidim neku česmu. A, česme nema.
Branoševac pust, ljudi koje od slepoće ne mogu ni da pitam za času vode. Kad odnekud, sav u svečanom odelu pojavi se moj prijatelj i sapatnik u niškom zatvoru, Milorad. Uvek je voleo pesmu, šalu, veselje, kad je najteže on je nalazio snage da zapeva i povede užičko kolo. Umeo je da svira na dvenice, na list drveta i sve mu je ličilo na pesmu i sve bi dao za muziku. I kuću bi raskućio, decu ostavio bez hleba da nije imao kućanicu, ženu.
Pitam ga ja: „Kuda si krenuo?“ On meni da ide na svadbu i da su ga zvali da kolo povede, ali da se on misli. Moj deda mu reče da nema boljeg keca od njega i da će ga na svadbi svi zapaziti i videti. A tek kad zapeva i Cune bi mu pozavidio. I rastadoše se oni.
Deda dođe kući, obavi seoske poslove i sede da sluša radio da čuje šta ima novo u svetu. Kad sa drugog brda neko poče da doziva: „Ooooo, Ava, dolazi brzo našoj kućiii!“ i tako nekoliko puta.
Baba Milja mu reče da požuri sigurno se nešto desilo, ne bi zvali u po noći da nije nešto. I deda bez duše dođe do Botića. A, žena kuka, nariče, deca cvile. Ljudi u crnom ćute i neko pali veliku lojanu sveću. Šta je bilo, pita deda. Stari Jovo, tihim glasom govori: “Ode, ode nam Milorad!“
Deda ne zna šta da kaže, reči mu grcaju, guta ih u ustima. Milorad se obesio. I tako deda izgubi prijatelja.
Šta ti je sudbina. Sve mu je to bilo zapisano i kazano negde među zvezdama, moj sine…