Zavisnost od šećera – da li beli šećer izaziva stalnu potrebu da se jede?

BELA ZAVISNOST

Zavisnost od šećera – kako beli šećer stvara zavisnost kod ljudi. Da li postoji zavisnost od šećera i zbog čega?

 

Gledajući ponašanje labaratorijskih miševa, oni preferiraju šećer više od kokaina. Da li ovo znači da smo mi beznadežno zavisni od šećera. I šta previše šećera čini za naš organizam?

Dolazi u beloj, kristalnoj formi i daje nam veliko uživanje – ali rafinisan šećer sto onoliko stvara zavisnost navike koliko i kokain i nikotin, prema British Journal of Sports Medicine. Studije sa životinjama pokazuju da je šećer ‘droga izbora’ koji miševi odmah rađe biraju pre kokaina.

U evolucionom smislu, da bi smo popunili svoj unos kalorija kao šećer smo koristili med ili zrelo voće. Time smo dobijali višak energije koji smo čuvali u vidu masti za vreme kada ne unosimo šećer. Sada kada je šećer dostupan kao visoko koncentrisana saharoza i visoko fruktozni sirup od kukuruza – a obema im je oduzeta hranjiva vrednost (minerali i vitamini su izgubljeni u procesu rafinisanja) – mi smo postali zavisni od šećera.

Šećer nas čini gojaznim, može dovesti do dijabetesa 2, podiže naš krvni pritisak i dovodi do masne jetre. Međutim, takođe podiže naše raspoloženje, tako da se osećamo nagrađenim i euforičnim.

Istraživanje koje su sproveli naučnici s Tehnološkog univerziteta u Kvinslendu pokazalo je da konzumiranje industrijski prerađenog šećera utiče na povećanje nivoa dopamina na sličan način na koji to čine droge poput kokaina.

Takođe je ustanovljeno da dugotrajno konzumiranje šećera utiče na smanjenje ove supstance, što znači da su ljudi vremenom primorani da unose sve više šećera kako bi postigli isti stepen zadovoljstva, odnosno da bi izbegli blaži oblik depresije.

Dugotrajna izloženost organizma šećeru takođe dovodi do nastanka poremećaja u ishrani i različitih promena u ponašanju pojedinaca, piše „Independent“.

Rešenje za zavisnost od šećera

Glavni autor analize, James Di Nicolantonio na Saint Luke’s Mid America Heart Institute, kaže da za razliku od soli, šećer nema ‘averzijski signal’.

‘’Receptori za so će se ‘poludeti’ kad unesete previše soli, ali to se ne dešava i sa šećerom – tako da imamo usađen mehanizam koji nas štiti od preteranog konzumiranja soli ali ne i šećera,’’rekao je. ‘’Ljudi mogu da pojedu celu kutiju kolača ili veliki broj čokoladica i I dalje će hteti još šećera.”

Da li fizička aktivnost utiče na želju za jelom?

Da li prečišćen rafinisani beli šećer izaziva zavisnost ili ne, dugo je bila debata o tom pitanju. Šta sigurno nije sumnja jeste da ga konzumiramo previše. Treba da se setimo pojma skromnosti – svaki prečišćeni šećer je suvišan.

U Americi, the Food and Nutrition Board na Institute of Medicine kaže: ‘’Donja granica ugljenih hidrata potrebnih za održanje života očigledno je nula, pod uslovom da se konzumiraju odgovarajuće količine proteina i masti“.

Di Nicolantonio tvrdi da šećer može da uzrokuje potrebu i žudnju – što ukazuje na zavisnost od šećera kao supstance. Tu postoji i okidači za šećer.

On kaže: ‘’Okidajući simptomi potrebe za šećerom dolaze od nedostatka dopamina u mozgu. Ovo može dovesti do simptoma kao što su smanjivanje pažnje usled hiperaktivnosti, i takođe može stvoriti slično stanje u mozgu kao kod pacijenata koji boluju od depresije’’.

Postoje neki dokazi o genetski razlikama u našem odgovoru na šećer, jer svi doživljavamo šećer drugačije. Ali, u celini rafinirani šećer nam daje jedno od najintenzivnih senzornih zadovoljstava savremenog života. Što je zabrinjavajuće zbog mnogo razloga.

Najnovije naučno istraživanje potvrdilo je da bi ljudi, koji su zavisni od šećera trebalo da budu lečeni na isti način kao zavisnici od droga.

Luisa Dillner

Izvor: The Guardian