RUSKI UMETNIK O SRBIMA
Zahvalan sam sudbini što sam upravo preko rada na spomeniku Stefanu Nemanji upoznao veliku istorijsku i umetničku baštinu srpske srednjovekovne države, kaže vajar Aleksandar Rukavišnjikov (1950).
Rukavišnjikov je sa arhitektom Petrom Arsićem autor pobedničkog rešenja na konkursu za spomenik utemeljivaču naše srednjovekovne države, koji će biti postavljen na beogradskom Savskom trgu.
Uglednog ruskog umetnika, čiji autorski potpis u Moskvi nose spomenici Visockom, Dostojevskom, Aleksadru Drugom, junacima “Maestra i Margarite”, Rostropoviču…, susreli smo upravo dok je još jednom obilazio mesto gde će biti postavljena njegova vizija osnivača dinastije Nemanjić. Ispred sadašnje železničke stanice, gde će se kada obeležje bude podignuto naći muzej, objašnjava nam kako je posle poziva da učestvuje na ovom konkursu otkrivao lepotu i bogatstvo našeg nasleđa.
Kako bi u tom svom naumu uspeo, pozvao je za saradnika arhitektu Petra Arsića, ali i svog sunarodnika Nikolaja Muhina, koji radi mozaike na Hramu Svetog Save, koji će u jednom delu učestvovati u likovnoj realizaciji.
– Sa emotivne strane, imao sam potrebu da ovim spomenikom pokažem ono što je svojstveno pravoslavlju, ali i Stefanu Nemanji, tu meku silu, uzdržanost i skromnost – priča umetnik. – Nisam želeo da ga predstavim kroz sirovu snagu i nadmenost vladara, već da istaknem njemu svojstvenu snagu, koja je unutrašnja, skrivena, prigušena.
Tokom boravka u Beogradu Rukavišnjikov i njegov tim imali su sastanak sa konkursnom komisijim kako bi se dogovorili u kom pravcu dalje treba razrađivati rešenje ponuđeno u konkursnom radu.
– Obradovalo me je što nam je komisija odobrila da hrabro uđemo u nove stvaralačke domete i još osavremenimo projekat, ali smo i tražili da nam jasno daju smernice u kom pravcu treba raditi dalje – otkriva vajar. – Nisam živeo u 12. veku u Srbiji, a iako sam proučio mnogo materijala, gotovo sve što mi je bilo dostupno, računam na stručnu pomoć istoričara koji su eksperti za srpski srednji vek. Zalažem se da dobijemo skice svih elemenata odeće, insignija, oružja, kako bismo precizno znali kakav je bio Nemanjin mač, ogrtač…
U rad na obeležju prvom srpskom vladaru, uključiće se tako i grupa naših najuglednijih stručnjaka, istoričara i istoričara umetnosti, koja će autorizovati autentičnost detalja i likovnih predstava, poput Nemanjinog kolpiona ili prstena.
Rukavišnjikovom kompozicijom dominira monumentalni postament, koji je u obliku naprslog vizantijskom šlema, o čemu umetnik kaže:
– Razmišljao sam kako da izrazim uticaj Vizantije na stvaranje Srbije, ali i onaj koji je imala na druge slovenske narode, pre svega širenjem pravoslavlja. Istorijski, odnosi Vizantije i Srbije su se menjali, pa sam želeo da predstavim i ono dobro, ali i surove borbe. Došao sam tako na ideju da to bude vizantijski šlem, koji sa spoljne strane ima ratnička obeležja, ali je razoren, ruiniran.
Na tom šlemu, dodaje vajar, Stefan Nemanja stoji u kontrapostu, oslonjen jednom nogom na ručicu svog žezla, dok mu je druga opuštena i odvaja se od ostatka vizantijskog šlema.
– Žezlo je simbol državnosti i zato mi je taj dinamizan bio veoma važan, jer je onda jasno da će se, kao ljuska jajeta, taj vizantijski šlem razoriti, i da će ostati samo ručica žezla, kao znak identiteta i samosvojnosti Srbije – tvrdi Rukavišnjikov. – Iz te ljuske se rodila i kultura Srbije, na vizantijskoj tradiciji. Posetioci će kroz tu perspektivu videti čitav proces rađanja i osamostaljenja srpske države, iz okrilja Vizantije.
– Kao čovek srednjih godina mislio sam da mnogo znam o istoriji umetnosti, a onda, kada sam obišao Studenicu i Žiču, preda mnom su se stvorile srpske srednjovekovne freske, koje su u nekim elementima iznad onoga što se u tom periodu dešavalo u kulturama zapadne Evrope – priča Rukavišnjikov. – Posebno me dotakla snaga duha Nemanje i njegovih naslednika, pre svih Svetog Save. Tragedija je što je za čovečanstvo to blago zatureno. O tome bi trebalo da se više govori, da se svet podučava, za šta ćemo se zajedno boriti.
I pre učešća na konkursu Rukavišnjikov je, kaže, više puta dolazio u Srbiju i zavoleo naš narod, a smišljajući svoju skulpturu najvažnije što je imao na umu jeste da se ona uklopi u urbanizam i duh Beograda, da ne naruši izgled postojećih, starih zdanja:
– S druge strane, i sam grad raste, modernizuje se, usavršava, pa i spomenik, uz to što mora da bude tradicionalan, gradu bi trebalo da da novu, savremenu siluetu. U želji da to obeležje bude upečatljivo Beograđanima, ali i gostima i turistima, da postane znamenitost grada, kakvih ima svuda u svetu, nisam hteo da ima klasični postament sa figurom, već sam se opredelio da to bude jedna zanimljiva kompozicija – nastavlja sagovornik.
Unutrašnjost šlema će, prema rečima autora spomenika, biti jedan javni, urbani prostor, unutar koga će moći da se sedi, šeta, informiše i uči:
– U središnjem delu biće istorijskih artefakata, a posetioci će imati doživljaj kao da su ušli u pravoslavni hram, koji je za raliku od katoličkih i nekih drugih, topao, prijatan, ušuškan. Možda ćemo čak staviti i neka mesta na kojima će moći da se zapale sveće. Na unutrašnjim stranama tog razvaljenog šlema biće i fragmentarnih predstava iz Nemanjinog života, verovatno osam, o čijem izboru ćemo se takođe dogovoriti sa stručnjacima za istoriju. One neće biti precizne, uramljene, već će ličiti na freske u srednjovekovnim crkvama.
U centru spomenika, ispod žezla, postojaće stakleni krug, prečnika osam metara, ispod koja će biti jama duboka četiri metra.
– Sistemom ogledala i uz pomoć osvetljenja dobiće se utisak beskonačnog produženja tog žezla. Tako dobijamo iluziju duhovne i prostorne vertikale, beskonačnosti. Država Srbije nije nastala i završila se u srednjem veku, već opstaje i traje do današnjih dana i trajaće i u budućnosti. Ovom svetlosnom iluzijom dobićemo simboliku njene večnosti – zaključuje Aleksandar Rukavišnjikov.
STVARALAČKA SLOBODA
NA pitanje koliku teškoću predstavlja to što na freskama ne postoje prikazi Stefana Nemanje kao sredovečnog čoveka, vajar odgovara šalom:
– To je naš plus, jer da ih ima to bi onda i loši skulptori mogli da naprave. Ovako imamo stvaralačku slobodu i mogućnosti da maštamo i napravimo svoju vizuju. Živimo u 21. veku i pred umetnicima je dijapazon iskustva svih kultura sveta stvorenih u svim epohama, a mi se prema senzibilitetu opredeljujemo za određene tendencije.
Izvor: Novosti.rs