Isidora Sekulić: Velika je stvar ćutanje

VELIKA JE STVAR ĆUTANJE

Dok bi ćutanje bilo jedan odgovor na sto pitanja, jedna u pozadinu progutana reč koja, odande nabačena, mogla bi imati elementarno dejstvo.

(Žilu Romenu, piscu)

Latinski pesnik i epigramatičar Marcijal nije, baš, sasvim sigurno da je sam dosta ćutao, ali je, bar, lepo napisao veliku istinu: Est magna res tacere. Rečju „ćutanje”, izdašno se služi literatura. Ona je donela naviku da se ćutanje ceni estetički kao ceremonijalni izraz nad tajnom, eventualno, nad dubinama.

Ima ćutanje i ćutanje. Ono koje je ceremonija nad nemirima, i ono koje je mirna površina nad nečim vrlo jasnim i određenim što se u pravom času za trenutak može pretvoriti u reč. Ćutanje, dakle, nije neki od reči ispražnjeni prostor, nego je promišljena i progutana reč.

Pronašli smo da ovo svoje vreme zovemo „prelaznim vremenom”. Mesto da ga zovemo vreme u koje je glavna tehnika svih sredina, a naročito odgovornih sredina, prešla u govorljivost i govorenje. Šta bi imalo da znači prelazno vreme? Kao da ima ičeg u vremenu što nije prelazno! Kao da može biti neko parče nepunopravnog i neistorijskog vremena, nekog inferiornog koje će, volšebno, ispasti iz kontinuiteta i niko neće biti za nj odgovoran!

Brbljiv život…

„Prelazno vreme”, jedna je od fraza današnjeg konfuznog i brbljivog života. Da je svet konfuzan, vidi se što se svi prestiži klate, stari i novi, materijalni i duhovni. A da je govorljivost najgora tehnika za podizanje i učvršćivanje prestiža, vidi se, jasno, što je stanje današnjeg sveta jedno veliko odsustvo dostojanstva. Nad tom jasnoćom trebalo bi zaćutati.

Srednjovekovan kaluđer, zabeležio je iskustvo: i oni koji mnogo putuju, i oni koji mnogo govore, retko se posvećuju; to jest, retko postižu gornji i vrhovni stepen u jednom naprezanju i pozivu.

Zašto današnji državnici i politički vođi neprestano putuju? Zašto se neprestano slikaju? Zašto, pri tom, neprestano govore?

Očajno je što nigde više nema namrštenog muškog ćutanja, što treba ići među drevne biste i portrete da bismo videli nad progutanom rečju stisnute zube i usta. Mnogi današnji političari svaki svoj potez, svaku polunameru govore i objavljuju. Svaki tuđ potez i polunameru – jezikom postaju. Zašto odmah govoriti kad se odmah neće ništa raditi, i kad se odmah ne zna šta će se posle moći raditi. Brza reč je, samo, refleks. Brza reč nema pozadine, nema kuće, ne može natrag, juri dalje i vuče za sobom čoveka.

Mnogo i neobuzdano

Međutim, sve važno i odgovorno mora imati pozadinu, duboku pozadinu. Važna reč, potencijalna reč, morala je ležati u ćutanju, i morala izaći iz ćutanja! Sve što je čoveku vredno, ćutljivo je! Strast jednoudi s rečima. Veliko pripremanje i preobražavanje isto tako. Veliko izmirenje i žrtvovanje isto tako. Zašto se, dakle, govori tako mnogo i neobuzdano i tako – uzaludno?! Šta se hoće s tim pijanstvom od govorljivosti? Zašto jedan teško odgovoran starac na kormilu sveta povećava doze svoje govorljivosti kao neki dokon automobilist doze svoje brzine? Zar se ne zna da je u teškim situacijama nemogućno govoriti opširno, dobro, odgovorno? Život nije pozornica i državnici nisu glumci koji nikako ne mogu izgubiti bistrinu glave i dostojanstvo jer im je sve do tačke i zapete unapred napisano. Doterali smo do bolesti: da onaj ko je izgubio glavu, ne gubi i reč. Naprotiv. Reč teče, ljudi kazuju i poručuju sve svoje račune koliko jesu i koliko mogu postati opasni i koliko su i u čem izuzetak nad svima drugima. Radio, tehnika naše histerije, odmah to raznese s obe strane ekvatora. I odmah i svi drugi udare u govorenje da su i oni tačno takvi izuzeci, i izuzetak odjedared postaje pravilo, i nije više ni nov, ni važan, ni strašan. Istopio se tako jedan politički faktor; to vodi u konfuziju, a konfuzija opet u govorenje.

U engleskom Parlamentu, pao je šamar zbog govorenja! Nekad na reči skupa Engleska, primila je, takođe, tehniku govorenja. Govori za mesec dana koliko pre za deset godina. Sve kazuje. Njena poruka u novinama, bila je ranije praznik i verdikt. Sad više nije. Tako je onda jedan drzak poslanik smeo da Britaniju povuče za jezik da bi mu kazala još više. Drugi poslanik se skandalizovao – i odjeknuo je šamar. Onda je engleski Parlament veličanstveno zaćutao, i zamrzao u nepokretu. Posle dugo vremena, znao je opet jedinu reč koja bi se imala kazati, i progutao ju je.

Stalno putovanje i govorenje donelo je suviše dodirnih tačaka između država i naroda. I to su suviše vulgarnih dodirnih tačaka. Kao najobičniji susedi, države se nadgovaraju i „hvataju”, draže se, pričinjavaju stid i bol svaki dan. Ćutanje bi oduzelo indiskretne i suviše mnogobrojne dodirne tačke. Ali se kroz bol i stid opet dalje govori. Državnici se ošamućuju govorenjem. Zarazgovaraju se teško odgovorni ljudi kao žene! Međutim, neko ko je zaćutao, meri, i ceni, i koristi se. Izradio se jedan nov potez ruke u politici. Ne strašan, naprotiv, mekan, bezmalo elegantan potez ruke skupljenih prstiju. Takva mirna ruka, skoro neprimetno se prikuči i napuni tamo gde ima nešto da precuri. Posle gotovog takvog čina, samo se konfuzija može pojaviti, konfuzija i refleksne reči.

Putuju državnici i upravljači. Linije i stanice njihovih putovanja, to je danas svetu firmament. I govore, govore ti putnici u hodu i u vožnji, sedeći i stojeći, s prozora, pred vratima i iza vrata. Kao da se neka mašina sama od sebe vrti u njima i izbacuje reči i rečenice. Na sve ima odmah odgovor! Na jedno pitanje – sto odgovora! Dok bi ćutanje bilo jedan odgovor na sto pitanja, jedna u pozadinu progutana reč koja, odande nabačena, mogla bi imati elementarno dejstvo.

Govorenje to je odavanje. Danas se tako reći providi koje su sile i potezi unapred osuđeni i pobeđeni. Provide se malaksavanja. A malaksavanja mora biti jer su to i plodni momenti kad se izjednačuju protivnosti u jednom biću ili zbivanju. Ali malaksavanje je privatna stvar i treba da ostane prikriveno. Ćutanje bi ga prikrilo. Ali se ne ćuti. Iznegovala se lažna manija da treba govoriti kako ni materijalnog ni moralnog malaksavanja nema. A malaksavanje se providi kroz providnost u odsustvu gustog i mirnog ćutanja.

Izvor: „Politika“ od 23. aprila 1938. godine

Priredio: Velibor Mihić