UŽINA KOJA SE PAMTI
Nisam ja nikad bio kod pokojnog Đorđe gladan, ali ona šunka pečena sa jajima ostala mi je u sećanju kao najslađi obrok koji sam ikada pojeo. A i kako ne bi kad u to vreme nije bilo nikakve hemije…
Davno je to bilo. Zima 1944. godine. Sa odavno pokojnim bratom Dušanom živeo sam kao izbeglica u Mrkonjić Gradu kod Đorđe Srđenovića i njegove žene Bosiljke.
Odavno su oboje pokojni, neka im je laka zemlje i pokoj duši, ostali su mi u lepoj uspomeni. U Mrkonjiću su bili partizani, a onda su odjednom navalili Nemci. Koliko se sećam, bilo je to na drugi dan Božića, kada se njihova motorizovana kolona pojavila u Mrkonjiću. Došli su ključkom cestom iz pravca Balkane, a partizani i njihovi saradnici su na brzinu pobegli, kud je ko znao i umeo.
Među njima i Mitar Soldat koji je tada bio društveno politički radnik. Otišao je na brzinu i sakrio se u jednom selu, i niko nije zao šta je bilo s njim, sve do jednog dana kada je jedan seljak doneo njegovo kratko pismo i predao Đorđi, sa molbom da ga preda njegovoj ženi.
Bilo je jako hladno, a pokojni Đorđo je bio star čovek i nije mogao da sam nosi pismo, već ga je dao meni i rekao da ga odnesem i predam Mitrovoj ženi, što sam ja ubrzo i učinio.
Mitrova kuća je bila, koliko se sećam, oko jedan kilometar daleko na bregu iznad Mrkonjića, na kojem su tada bile izgrađene samo dve ili tri seoske kuće. U jednoj od njih stanovala je sa svojom decom. Kada sam joj doneo i predao pismo od Mitra jako se obradovala, jer je to bio znak da je živ.
Pre nego što sam krenuo nazad Đorđinoj kući, rekla mi je da sednem i da nešto pojedem. Uzela starinsku seljačku tavu i stavila u nju masti, dobar komad sušene svinjske šunke, „tuknula“ dva jajeta i ispekla kajganu, pa tako u tavi stavila pred mene da jedem. Dala mi je i oveći komad mirisnog seljačkog crnog hleba i ja sam se baš kako treba pogostio.
Nisam ja nikad bio kod pokojnog Đorđe gladan, ali ona šunka pečena sa jajima ostala mi je u sećanju kao najslađi obrok koji sam ikada pojeo. A i kako ne bi kad u to vreme nije bilo nikakve hemije, ni veštačke hrane, već je sve bilo čisto i prirodno, ukusno i mirisno, što se danas ni zamisliti ne može. Ne znam kako je bilo ime Mitrovoj ženi, neka joj je mir u zemlji i pokoj duši za sva vremena.