TIŠINA U KOJOJ SE MISLI
Ponoć je odavno prošla. Pita se da li je luda ili bez svesti. Znala je samo da svestan čovek ne misli kao ona, ne vidi kao ona, ne čuje mrtvu tišinu kao ona. Mrtva li je, ona ili magla.
Ponoć, nigde nikoga. Bila je sama i osećala se usamljenom. Buka koja je treštala u njenim ušima je odavno prestala. Koračala je laganim koracima putevima nesputanih misli, ali nije bila sigurna kuda će.
U dubini svojih očiju nije videla, nije čula, nije osećala, nije govorila, samo je tugovala u tami i činilo joj se da nema izlaza. Njene suze zalivale su tišinu koja je rasla i bivala sve veća bez ikakvog razloga.
Tišina nije prestajala iako je ona želela da stane, da iščezne, da je nema. Imala je utisak da ništa ne oseća, da je okružena ružama tamnim poput ambisa u koji kada upadneš, umireš u trenu. Srce staje, dah te guši, pluća se stežu i praskaju pod pritiskom straha, nemoći, i nastupa trenutak bezizlaza.
Kuda lutaju njene misli lutalice, kuda korake neme pružaju. Nikuda, a možda ima puta koji ne vidi u njima, koji joj je stran ili nestvaran. U sobi punoj smoga se kreće, za izlazom ili ulazom traga, ali vrata nikako da se pred njom pojave.
Da li su iza nje, ispod ili iznad, gde, kuda da gleda. Magla joj zatvara put, ne dozvoljava joj da raskrči trnje, ne može ili ne želi da se bori sa njom. U jami bez nade, polako odustaje, ili se divi sebi kako se drži, kako se bori, kako živi na oblaku bez kiše. Ne zna da li da odustane ili kaže idem dalje, ne zna da li da pobegne ili da se sa maglom stopi. Kuda?
Ponoć je odavno prošla. Pita se da li je luda ili bez svesti. Znala je samo da svestan čovek ne misli kao ona, ne vidi kao ona, ne čuje mrtvu tišinu kao ona. Mrtva li je, ona ili magla. Ustuknula je na trenutak pri pomisli da joj svest nije čista, uplašila se. Strah je bio sve jači, tama sve gušća, dok se magla pretvorila u oblak dima. Oko nje dim, sve veći i teži, ne dozvoljava joj da pobegne.
U ogledalu odraz zamagljene senke, strah joj u očima, bez zvuka sluša nadu. Ostaje li joj se iza, ili ne. Ima li tamo nečega, ili ne. Otići će kada to bude želela ili ne. Može li da hoda, noge je bole. Tragovi tišine je prate čitave noći, dok u plafonu senke mrdaju, hladne joj ruke i mnogo tužne.
Nesebično je pričala, dok je niko nije slušao, a kada je prestala, svi su je čuli. Vikala je, ali više nije bilo važno. Ostala je da se tiho raduje porazu za koji nije znala da li je lažni uspeh ili potmula nada. Ali više je nije ni interesovalo. Bilo joj je važno da voli ili da umre.
Voleće, mora da voli jer samoća je tuga, tuga je mrak, mrak je tišina, tišina je bol. Bol je neizbežan kroz trnje i granje, ali ona ne želi da stane, ne želi da u tišini sluša senke, da pali lampione straha i pije vodu iz dubina noći. Mora da voli!