STARI VODENIČAR
Na ambaru žitnom, stari vodeničar,
spustio je svoje, ostarele kosti,
Seća se sa setom, davno prošlih dana,
ova vodenica, svima dobro znana.
Vodenica stara, sad više ne melje,
voda je utihla, točak ne okreće,
čeketalo staaro, više ne klepeće,
Eh, starino moja, nas sad niko neće.
I moje su kosti, sad krhke i lomne,
kao što je tebe, sipac progrizao.
Godine su tepke, ostavile traga,
jedva sebe vučem, izdaje me snaga.
Uzdasi su teški, oči pune suza,
Ogrubele ruke, sa mukom podiže,
vodeničar stari, da obriše suze.
Eh, pasji živote, što mi snagu uze.
Sećaš li se stara, kako je to bilo,
pre godina mnogo, mladi kad bejasmo?
Vodenični kamen, nikad stao nije,
a klepalo tvoje, mnoge tajne krije.
Mnoga gladna usta, nahranila ti si,
sa tobom su rasla i sva moja čeda.
Sa kamena tvoga, brašno dok se mlelo,
hranila si hlebom celo naše selo.
I vazdan si bila, puna pomeljara,
sa radošću tebi, dolazili oni.
Slušale se priče, i lepe i tašte,
akrepi su bili, plod duševne mašte.
Vreme bez milosti, i nas je samlelo.
I Morava stenje, kao da bi stala.
A pitam se stara, šta se s nama zbilo?
Hoće li još malo, da nam kuca bilo?
Hoću li te opet, ja videti, ne znam?
Opraštam se s tobom, hej starino moja.
Prestavljenje Bogu, mene tome spreči,
Oprosti mi rano, vreme to ne leči.