Sveti novomučenik Hariton – otmica i stradanje prizrenskog monaha

KALUĐER MANASTIRA SVETI ARHANGELI

Dana 15. juna 1999. godine Sveti novomučenik Hariton (Lukić) otet je usred bela dana u Prizrenu, naočigled jedinica nemačkih NATO vojnika koji nisu ni prstom mrdnuli da spreče teški zločin. Nakon više od godinu dana, Komisija za ekshumaciju nestalih i kidnapovanih Srba pronašla je njegovo izmasakrirano i obezglavljeno telo.

Odmah nakon usvajanja Rezolucije 1244, kojom se navodno pravno regulisalo stanje posle NATO agresije nad Srbijom, nastavili su se zločini šiptarskih terorista koji su tek nakratko prekinuti tokom bombadovanja kada je srpska vojska punim kapacitetom štitila svoju teritoriju i svoj narod.

Zvuči ironično ali Srbi sa Kosova i Metohije, u delovima pokrajine koji su bili naseljeni šiptarskim stanovništvom, kao najbezbedniji period doživljavaju dane NATO bombardovanja Srbije upravo zbog pune zaštite koju je vojska tada pružala na zemlji. Pored otkrivenih masovnih grobnica u kojima su spaljivani živi Srbi, žene čak posle silovanja i odsecanja delova tela, kao u krečanama sela Klečka, izmasakriranih Srba u Radonjićkom jezeru, ili šiptarskog terorističkog napada na kafić „Panda“ u Peći, koji neofašističke struje u Srbiji pokušavaju da negiraju, predstavnici OEBS-a su iscenirali i izmislili Račak kako bi imali makar minimalno opravdanje za agresiju koju su dugo spremali. Od samog svog početka ona je za Srbe značila samo najgore zlo i patnju. A baš takva vremena stvaraju mučenike.

Odmah po usvajanju Rezolucije 1244 Šiptari su nastavili svoj krvavi pir kome se do danas ne vidi kraj, iako je intenzitet slabiji jer je većina Srba proterana ili živi iza bodljikave žice u savremenim konc-logorima, tzv. “enklavama”. Progon strahom i krvlju oterao je preko 300.000 Srba sa KiM (zvanične službe i organizacije ne uzimaju u obzir podatke o prodaji srpskih imanja Šiptarima na Kosovu posle 1999. iako su gotovo sve učinjene pod pritiskom i u strahu) kojima ni ne pada na pamet da se vrate. O povratku misle tek najstariji koji bi da u svom zavičaju umru i budu sahranjeni. Njih tek posle više poseta u raseljeničkim centrima i posle brojnih partija razgovora ubede u povratak obećavajući uslove za nastavak života na svojim imanjima. Time se uglavnom bave nevladine organizacije koje na tome zarađuju ogroman novac a koje su ili produžena ruka ili pod kontrolom najviših političara na svim stranama sukoba i to „van redovnih procedura“. Starci odlučuju da se vrate jer znaju da nisu krivi ni za kakvo zlo i zato veruju da će moći da nastave svoj život. To uopšte nije tako a nažalost primera, poput ubistva povratničkog bračnog para Srba u selu Talinovac, ima i previše. Da nevinost Srba nije nikakvo merilo, dokazuju sva zla Šiptara počinjena u periodu između Drugog svetskog rata i devedesetih godina. Uglavnom su nezaštićeni civili ubijani, silovani, proganjani, imovina uzurpirana…

Sve i da se radi o krivici (koje nema) kao povodu, šta je kome Crkva kriva? Šta su bili krivi svi hramovi spaljeni iz mržnje a šta prost monah može biti kriv, osim što je pravoslavni monah i Srbin. Takav je slučaj i sa ocem Haritonom kidnapovanim u Prizrenu.

“Bio je krotak, smiren i nezlobiv, pa i pred čestim napadima šiptarskih terorista kojima je bio izložen, kao što je onaj 1. maja 1999. godine, kada su iz automatske puške pucali na kola koja je vozio, dok je išao u posetu bolesniku u prištinsku bolnicu. Bio je neustrašiv i staložen u takvim situacijama, vezujući svoje srce za Hrista i imajući pred očima bližnje u nevolji i poslušanje na koje bi bio prizvan. Poživevši kratko, ali u plamenoj i neodstupnoj ljubavi prema Bogu, tako je i postradao“.

Otac Hariton (Lukić) bio je sabrat manastira Sveti Arhangeli kod Prizrena. Tog dana je po poslušanju koje je dobio od svog nadležnog episkopa pošao da obiđe jednu srpsku porodicu u blizini. Naoružani Šiptari u uniformi terorističke organizacije UĆK, kidnapovali su oca Haritona 15. juna 1999. godine u sred bela dana i naočigled okupatorskih jedinica nemačkih NATO vojnika koji nisu ni prstom mrdnuli da spreče zločin a i sami su tih dana u kolima ubili dvojicu Srba koji su bežali od razjarene šiptarske mase ispalivši na dva civila preko 200 metaka. To je bio prvi put da su nemački vojnici, posle sloma fašističke Nemačke u Drugom svetskom ratu, ispalili metak van granica svoje zemlje. Opet – u Srbiji gde su i onda ubijali 100 Srba za jednog njihovog okupatorskog zlikovca. Pucali su još dva puta, bez ikakvog povoda, u goloruki srpski narod na severu KiM ranivši nekoliko ljudi teže ali, hvala Bogu, mrtvih nije bilo.

Srbi su od te 1999. prosto, stavljeni van zakona i niko ne odgovara ni na kakvom sudu ovoga sveta za zločine nad srpskim narodom. Otac Hariton je bio jedan od mnogo Srba koji su kidnapovani već prvog dana ulaska Šiptarskih terorista u Prizren po okončanju NATO agresije.

„Zločinci su ga uhvatili na očigled NATO “mirovnjaka”, koji nisu preduzeli ništa da zločin spreče, dok je otac Hariton odvođen na mesto mučenja i stradanja. Počeo je Golgotski put novog mučenika i svedoka Gospodnjeg. Na njegova pleća je stavljen poslednji i najteži krst – prolivanje krvi za Hrista. Poneo ga je kao krotko jagnje, primivši rane Hristove na svome telu.“

Nakon više od godinu dana traganja za njim, Komisija za ekshumaciju nestalih i kidnapovanih Srba pronašla je izmasakrirano i obezglavljeno telo monaha Haritona, 8. avgusta 2000. godine, u neobeleženom grobu, na groblju albanskog sela Tusus, kod Prizrena.

Mnogi identifikovani nalazi potvrđuju da je telo ostavljeno na otvorenom nakon ubistva, stoga što je ostao samo skelet. Utvrđen je lom nekoliko rebara i leve ruke. Nedostajali su glava i deo kičme. Prsluk koji je nosio je raskomadan,u prednjem delu što ukazuje da je utroba moguće bila rasporena.

Rane u predelu srca ukazuju na mogućnost višestrukih teških uboda nožem, što nesumnjivo dokazuje izrazito bolnu smrt. Uz njegovu odeću, pronađena je lična karta i molitvena brojanica. U posmrtnom izveštaju koji je dostavljen Međunarodnom Sudu za ratne zločine se potvrđuje otkidanje glave i teška sakaćenja.

Glava oca Haritona još uvek nije nađena. Prema izveštaju veštaka, glava je odsečena oštrim predmetom, polomljena mu je kičma, nekoliko rebara i kosti leve ruke, a nedostaje i nekoliko kičmenih pršljenova. Telo je nađeno u njegovoj monaškoj mantiji i džemperu, a uz njega su istražitelji pronašli i njegovu ličnu kartu i brojanicu. Utvrđeno je da su mu prsluk i džemper rasečeni sa prednje strane i u predelu srca, što je ukazivalo na to da je ocu Haritonu stomak bio rasporen i da je izboden nožem u predelu srca. Nakon masakra koji je nad mučenikom Haritonom izvršen, odsečena mu je glava. Nedaleko od njegovog tela pronađena su i tela nekoliko Srba postradalih u isto vreme. Svi dokazi, kao i izveštaj veštaka, predati su istražiteljima Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu.

Svoj monaški put otac Hariton je započeo u manastiru Crna Reka 1995. godine.

Tu je proveo oko dve godine da bi kasnije bio premešten od strane Episkopa Artemija u manastir Svetih Arhangela kod Prizrena koji je tada bio u obnovi.

Monah Hariton je zamonašen 1998. i to je bilo prvo monašenje u manastiru Svetih Arhangela posle 550 godina.

Ovaj svet je otac Hariton ugledao na Aranđelovdan, 21. novembra 1960. godine u selu Lukovačka Reka kod Kuršumlije. Rođen je u radničko-seljačkoj porodici Lukića, koja je imala više dece, i na krštenju dobio je ime Radoslav. Tim imenom, koje će i na monašenju kasnije nositi (na grčkom Hariton ima isto značenje). Svoj život pre manastira on najpre provodi u svom selu, gde usrdno pomaže svojoj porodici, da bi kasnije, školujući se i radeći kao profesionalni vozač 20 godina, revnovao u traženju istine i pravde. Želeo je, kao što je i bio vaspitan u svojoj porodici, da pošteno živi i da se trudi da pomogne svima.

Posle mnogih traganja da se u najpotpunijem obliku ostvari u ovim svojim idealima, odlučuje da život provede monaški. Kod njegove porodoice ta odluka, kao što je u najvećoj meri to opšti slučaj, izaziva otpor i negodovanje. Njegova sestra kaže da su ga pokušali da ga odvrate na razne načine pa ga i podsećali da „ako se zamonaši neće imati svoju porodicu, svoju decu“. Na to je otac Hariton odgovorio „ni Sveti Sava nije imao decu pa ga deca i danas slave i pominju“.

POSLEDNjE POSLUŠANjE

15. juna 1999. godine, kada je posle 10:30 kolima stigao ispred Episkopije u Prizrenu i primio svoje poslednje poslušanje na zemlji da ode do jedne porodice u gradu i donese ručak za svog voljenog episkopa, krenuo je radosno i bez pogovora, ničega se ne bojeći. Sa tog puta se više nije vratio k nama živ. Uhvatila ga je zločinačka ruka tu, na očigled NATO snaga koje su došle da donesu „mir i slobodu”, i odveden je na mesto mučenja.

Ništa se više nije znalo za njega iako je na sve strane poslata obavest onima koji su bili zaduženi da se o tome staraju. Svi su ćutali, želeći da sakriju zločin, ali Gospod nije hteo da otac Hariton ode u zaborav, i kao što biva da mučenici za Hrista imaju slobodu da se jave, oca Haritona su sanjali nekoliko njegove sabraće, a jednome je i kazao da je mrtav.

MANTIJA I BROJANICE

Posle godinu dana se ti snovi i obistinjuju, kada je nađeno njegovo namučeno telo, tu pored Prizrena, u mestu Tusus iza bolnice. Prepoznato je po monaškoj mantiji i brojanicama, a tu su bili i delovi njegovih dokumenata. Tu nam se otkriva deo njegovog mučeništva: telo je nađeno bez glave sa nekoliko prelomljenih kostiju i sa rasparanim džemperom i ubodima u predelu srca. Znamo da se otac Hariton nije odrekao svoga Hrista za koga je i postradao, samo zato što je hrišćanin, zato što je monah, zato što je Srbin.

Autor: Saša Sale Radanov