Avva Pamvo: U teškim danima spas nađe onaj ko spasava dušu

POUKA PREPODOBNOG STARCA

Avva Pamvo bio je podvižnik na gori Nitrijskoj u Egiptu, poznat po svojim poukama kojima je savetovao verujući svet tako da nijednu izlišnu reč ne iskaže. Ovo je jedna od njih.

Pošalje jednom avva Pamvo svog učenika u Aleksandriju da proda njegovo rukodelje. I budući da je proveo šesnaest dana u gradu, noću je spavao u priprati hrama Svetog Marka. Tako je video kako izgleda bogosluženje u crkvi u gradu, naučio je i nekoliko tropara i vratio se starcu.

Tada mu reče njegov starac:

“Vidim, čedo moje, da si uznemiren. Da nisi možda imao nekakvo iskušenje u gradu?”

A brat mu odgovori:

“Mi zaista jednolično provodimo vreme ovde u ovoj našoj pustinji: ni kanone, ni tropare ne pojemo. Jer, kada sam se obreo u Aleksandriji, video sam poredak u crkvama, kako poju i uhvatila me je velika tuga. Zašto i mi ne pojemo kanone i tropare?”

Starac mu reče:

“Teško nama, čedo moje, jer je došlo vreme kada će monasi da ostave obilnu hranu koju je propisao Sveti Duh i počeće da slušaju pojanje. Kakvo istinsko umilenje i suze mogu da proiziđu iz pojanja tropara? Kakvu skrušenost može da ima monah kada stoji u crkvi, ili u keliji i pušta glas kao vo? Kada stanemo pred Boga moramo da stanemo u velikoj skrušenosti, a ne u naduvenosti. Monasi sigurno nisu došli u ovu pustinju kako bi se pojavili pred Bogom prepuni gordosti, pojući tropare, mašući rukama tamo-amo i topćući nogama. Naprotiv, moramo sa velikim strahom i trepetom, suzama i uzdasima, poštovanjem, tihim i smirenim glasom koji izaziva umilenje da prouznosimo svoje molitve Bogu. I eto, kažem ti, čedo moje, doći će dani kada će hrišćani uništiti knjige svetog Jevanđelja, svetih apostola i divnih proroka, kada će prestati da pišu svete knjige i umesto toga pisaće tropare i jelinske besede, te će se um rasejavati na tropare i jelinske nauke. Zbog toga su naši oci govorili da kaligrafi koji se nađu u ovoj pustinji ne zapisuju žitija i pouke svetitelja na pergamentu, nego na papirusu, jer naraštaji koji dolaze nameravaju da unište žitija Svetih Otaca i da pišu ono što sami žele.”

Reče mu tada brat:

“Hoće li se zaista promeniti navike i predanja hrišćana i zar neće više biti sveštenika u crkvama da bi mogle da se dogode takve stvari?”

A starac odgovori:

“Tada će ohladneti ljubav mnogih i biće velika nevolja; desiće se upadi neznabožaca, čitavi narodi će se seliti, carevi će biti nesigurni, vladari nepostojani, sveštenici će postati razvratni, a monasi će živeti u nemaru i ravnodušnosti. Igumani neće mariti za svoje spasenje, ni za spasenje svoga stada; biće uvek spremni da budu prvi za trpezom; biće lenji za molitvu, ali uvek radi da ogovaraju, spremni da osuđuju; neće želeti niti da podražavaju žitija svetitelja, niti da slušaju pouke staraca, nego će ih uglavnom klevetati i govoriće: “Da smo živeli u njihovo vreme i mi bismo se podvizavali.” A episkopi će se kao sluge ponašati prema moćnicima: donosiće odluke prema darovima koje će dobijati i neće štititi i braniti siromašne kada im se sudi; žalostiće udovice i mučiće siročad. Uz to će u narodu zavladati bezverje, razvrat, mržnja, neprijateljstvo, zavist, slavoljublje, sklonost krađi, pijanstvo, izopačene zabave, preljuba, blud, ubijanja i razbojništva.”

Tada brat reče:

“I šta čovek može da čini u tako teškim vremenima?”

A starac odgovori:

“Čedo moje, u takvim danima spasava se onaj ko spasava sopstvenu dušu i on će se nazvati velikim u Carstvu Nebeskom.”