FILOSOFIJA ŽIVOTA
Prosveta predstavlja činjenicu, piše Ava Justin Popović, posvedočenu, i stalno posvedočavanu svekolikim iskustvom roda ljudskog: čovek je nesavršeno i nedovršeno biće.
Sve filosofije, sve religije, sve nauke, sve kulture svedoče o tome. Čovek je nešto što treba usavršiti i dovršiti. Stoga je glavni cilj prosvete: usavršiti i dovršiti čoveka. Ali, nemilosrdno se nameće neodoljivo pitanje: čime usavršiti i čime dovršiti čoveka?
Ma s koje strane posmatran, čovek je svojim bićem otvoren prema drugim bićima i prema drugim svetovima. On ni u kom slučaju nije lajbnicovska zatvorena monada. Svim svojim životom, i fizičkim i psihičkim, čovek svesno i nesvesno, voljno i instinktivno, ali neprestano utkiva sebe u grandiozno i nesagledno tkivo kosmičkog sveživota.
Prosveta, ako je istinski čovečanska, mora poći od te očigledne činjenice kao od osnovne logičke postavke. A kada se u istoriji roda ljudskog traga za savršenim i dovršenim čovekom, onda kroz naše saznanje vihori plameno pitanje: ko je savršen i dovršen čovek, ko?
Da li Platon?
Ali, iz žeravičnog saznanja svoje nesavršenosti i svoje nedovršenosti, Platon se pretvorio u strelu čežnje za gornjim svetovima, svetovima večnih ideja i ideala. Znači, on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Buda?
Ali, vijan aždajski nemilosrdnim osećanjem svoje čovečanske nesavršenosti, Buda je sve težnje ljudskog bića za savršenstvom saterao u onostrano carstvo večne neosetljivosti i nesaosetljivosti: Nirvanu. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Mojsije?
Ali, gonjen strašnim nevoljama svoga naroda i svoje lične bespomoćnosti, Mojsije stalno vapije za nekom pomoći s neba, i nezasladivu gorčinu svoga ljudskog bića zaslađuje proročkim vizijama o nekom budućem Mesiji i Spasitelju. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Muhamed?
Ali, mučen krvožednošću svoga pakla i sladostrašćem svoga raja, Muhamed juri ovom planetom, i mačem i ognjem ostvaruje svoje proročke snove, fanatički ushićeno gazeći preko leševa krivovernih. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Kant?
Ali, izmučen nesavršenošću i nedovršenošću ljudskog bića, Kant je iz tesne čaure racionalističkog kriticizma sve što je ljudsko bacio u ambis metaracionalne „Stvari po sebi“, i ostavio ga na milost i nemilost neizvesnog, nepoznatog, jezivog. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Šekspir?
Ali, u svojoj nenasitoj žudnji za Savršenim i Dovršenim, Šekspir je doživeo čovekovu nesavršenost i nedovršenost u bezbroj paklenih tragičnosti, poveo ljudsko biće u gornje svetove i ostavio ga na tamošnjim putevima začuđeno i zaprepašćeno. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Gete?
Ali, široko i dubinski doživljujući dramu ljudskoga bića u kojoj Mefistofel igra glavnu ulogu, Gete je svojim pretsmrtnim krikom: Licht, mehr Licht! jasno pokazao koliko je nesrećan otišao iz ovog u onaj svet. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Tolstoj?
Ali, u svome stalnom i nepoštednom ratovanju sa nesavršenošću i nedovršenošću ljudskog bića, Tolstoj je došao do takvog duševnog nemira da je pred smrt, u neizdržljivoj agoniji duha, pobegao od kuće, sa namerom da pobegne od sebe sama, od svoje tužne nesavršenosti i tragične nedovršenosti. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Da li Niče?
Ali, vulkanski burno osećajući tragičnu nesavršenost i nepodnošljivu nedovršenost ljudskog bića u svima dimenzijama i stvarnostima ovoga sveta, Niče je u neobuzdanoj čežnji za višim, savršenim i dovršenim čovekom, poludeo. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.
Tako redom, od prvog do poslednjeg čoveka: tužna povorka nesavršenih i nedovršenih ljudi.
A usred njih – On, tajanstveni i čudesni Bogočovek: božanski savršen i čovečanski realan. Njegovo čovečansko dobro – božanski je savršeno i dovršeno; Njegova čovečanska istina – božanski je savršena i dovršena; Njegova čovečanska ljubav – božanski je savršena i dovršena; tako i Njegova pravda, i Njegova milost, i Njegova samilost, i Njegova besmrtnost, i Njegova večnost, i Njegova lepota; – sve je čovečanski realno, ali i božanski savršeno i dovršeno.
He čudite se tome: sve čovečije On je preobrazio u Božje, usavršio i dovršio Božjim. Jednom rečju: u Njemu je sav čovek božanski usavršen i božanski dovršen.
Vi ne verujete? – Probajte, zamislite, ili savršenijeg Boga od Hrista ili savršenijeg čoveka od Njega.
Ali, vi nećete biti u stanju da to učinite. Jer ni individualna ni kolektivna misao ljudska ne može zamisliti ni savršenijeg Boga od Hrista ni savršenijeg čoveka. I što je izuzetno i jedinstveno u svemu tome to je ovo: sva božanska savršenstva u Hristu su čovečanski realna i konkretna. I božanska istina, i božanska ljubav, i božanska pravda, i božanska dobrota, i božanska lepota, u Njemu su date kao najočiglednije ljudske stvarnosti i zemaljske konkretnosti. Nema savršenog dobra, ni savršene istine, ni savršene lepote, a da ih čovek ne nađe ovaploćenje u Njegovoj ličnosti i ostvarene u Njegovom životu.
Zbog svega toga, On je taj savršeni i dovršeni čovek, koga rod ljudski, misao ljudska, srce ljudsko traži kroz svoje religije, filosofije, nauke, umetnosti, kulture. Okrenut ka prosveti, ovaj zaključak bi glasio: Hristos je taj idealni čovek, koga ljudska prosveta traži kao svoj cilj, kao svoj smisao, kao svoj ideal. Sa Njim, i od Njega, mi ljudi znamo šta je pravi čovek, šta je idealan čovek, šta je savršen čovek. U Njemu imamo obrazac, po kome svaki čovek može izraditi sebe u idealno dobrog, u idealno pravednog, u idealno savršenog i dovršenog čoveka. I to bez velikih, nesavladljivih teškoća, jer On svakome, koji se trudi, daje božanske sile da sve što je Njegovo učini svojim: i Njegovu božansku pravdu, i Njegovu božansku istinu, i Njegovu božansku ljubav, i Njegovu božansku dobrotu.