VIOLONČELISTA
Probudila sam se kad je sunce već tonulo u more na istoku. „Dođavola! Uvek zaspim na koncertu klasične muzike…” – pomislih, obazirući se.
Buđenje mi je izmamio topli zrak na levom oku. Prošlo je mnogo meseci otkako je sunce poslednji put izašlo na zapadu i ja sam, srećna, skočila iz kreveta. Kad god se sunce našali i izađe na zapadu, meni se dogodi nešto lepo.
Nije bilo dvojbe – ovo je dan za žuti kimono bez leđa. Sluškinji sam rekla da mi zategne okovratnik, a revere na grudima preklopi kao da oblači monahinju, da bih zatim pozvala svog bodi-art majstora i ispružila se pred njim u radosnom iščekivanju remek-dela na svojim leđima. Znala sam da to neće biti ni zmaj, ni zlatnožuti šaran čija se krljušt po ivicama preliva u bojama duge, ni božuri i hrizanteme – sve sam to već imala, a moj majstor se ne ponavlja.
Samo jedna četkica i samo crna boja? Šta li je danas smislio?! „Nek’ mi oprosti Man Rej…” – reče on i povede me među ogledala. Malo iznad struka, sa obe strane kičme, bila su iscrtana dva stilizovana „f” , kao prorezi na violončelu. O, bože, stvarno me uvek iznenadi!
Prošetala sam po japanskom parku, a onda legla potrbuške na jedan ogromni kamen prekriven mekom
mahovinom. Spazih jednog malog zelenog guštera, obavijenog aurom visokog dostojanstva. Posednica u meni posla mu telepatsku poruku: „Hoćeš li da budeš moj broš?”, na šta mi on, ne menjajući pozu, odgovori: „Nemoj da se ljutiš… Imam drugačiju misiju u životu.”
Začuše se koraci i neko nam zakloni sunce. Ne znam šta je pomislio dostojanstveni gušter, ali ja sam videla najlepšeg samuraja na svetu! Njegove kose oči su me nekoliko sekundi strasno gledale, a onda je progovorio: „Izvinite, ali ja moram…” – i mašio se svoje katane. Ja sam zažmurila i pomislila: „Ako moram da mrem, neka to bude od ruke ovakvog lepotana…”, ali on je iz korica izvukao gudalo i na mojim leđima počeo da svira Šostakoviča, mrmljajući: „Kakva lepota, kakav instrument…”.
Probudila sam se kad je sunce već tonulo u more na istoku. „Dođavola! Uvek zaspim na koncertu klasične muzike…” – pomislih, obazirući se. Samuraja-violončeliste više nije bilo. „Poklonio ti se sa neviđenim dostojanstvom i otišao na vrhovima prstiju” – obavestio me je zeleni dobrovoljni čuvar mog sna.