Velibor Mihić Srpski
Priča pisana za američki časopis „Njujorker“, ali, ne, samo, da nije objavljena u „Njujorkeru“ nego nije ni prevedena i, samim tim, ni poslata… E, dešava se, i to…
Majstori kratke priče
STEPENIK
Iskustvo drugih ljudi, kao i moje, govori mi da čovek mora da vodi računa šta i kako nešto radi: ne sme živeti „kao muva bez glave“, nije preporučljivo „vrdnuti“ iz kolotečine života jer… Da li ćete se pomiriti ili ne s „novom situacijom“, zavisi od vas…
Junak ove priče se nije složio s onim što ga je iznenada zadesilo… Moj savet vam je: nikad nemojte ni vi!
Idući na posao, tačnije, vozeći se prigradskom železnicom, Tomas Bentli je, ni sam ne znajući ni kako ni zašto, preskočio jedan stepenik pre nego što je iz vagona spustio stopalo na peron…
Da, reći ćete: vrlo važno, ali… molim vas, čitajte dalje, ovo je, tek, samo, početak priče… Da, da, da… preskočio jedan stepenik…
U tom trenutku, Tomas je… teško je reći šta… ali je osetio (to bi mogla biti prava reč: „osetio“) nešto… najtačnije rečeno „kao da ga je neko maljem udario po glavi“!
Hm, nije osećao nikakav bol, ali… kao da se malo zaneo… „poveo“… pošao cik-cak korak-dva… možda i svih deset i…
Sve ostalo, bilo je „kao pre“, da ne kažem ono otrcano „isto“…
– O, danas smo ušli u istoriju firme, Tome! – rekao mu je kolega Stivenson, jedan od 23-oje zaposlenih u zajedničkoj kancelariji koju su zvali „golubarnik“.
– Kakva istorija?! O čem pričaš, Stive?!
– Hej, ne pravi se lud!… Uostalom, šef je rekao da mu se javiš kad „izvoliš“ da dođeš! Ja, samo, prenosim njegovo naređenje… a nisam njegov ni tumač ni zastupnik…
Nije shvatao o čem se radi. „Istorija“… „da mu se javiš“… pa ono, što ga je malo „ujelo“ za srce… „kad izvoliš da dođeš“… To je sve bilo novo za njega. Iako je s kolegom iz paravan-boksa Stivensonom bio dobar drug, čak su se i porodično posećivali, taj Stivensonov „stil“ uopšte mu se nije dopao.
I zašto da se javi šefu?!
Pred šefovim „staklenikom“, Tomas je krišom (krišom od samog sebe!… tako je osetio!) „bacio“ pogled na sat i… samo što se nije srušio od iznenađenja!…
Videći ga kroz staklen zid, sam šef mu je nekako naročito ljubazno otvorio vrata i zagledao se u njega „kao u čudo“.
– Čujte, Bentli, ne mogu vam reći „dobro jutro“ jer ono više nije, odavno je prošlo, nego… da odmah pređem na stvar! – šef je započeo veoma oštro.
Tomas je ćutao.
– Izvolite – samo je promrmljao.
– Ja da „izvolim“?!… To ste rekli?!… Vi – meni?!… Treba ja da crvenim zbog vas!… Imate li vi sat, pobogu?!
– Naravno da imam…
Nije hteo da pogleda, znao je koliko je sati, pre nego što je ušao, pogledao je…
– Pogledajte koliko ste zakasnili!
Nelagodnost (i to bi mogla biti prava reč) koju je u tom trenutku osetio, graničila se s nečim… nečim… Nije mogao da oceni sa čim bi mogao da je „graniči“, ali, nelagodnost je bila „od krvi i mesa“ (ovo, baš, stilski nije korektno)… nelagodnost, baš ga je „stiskala“. Još pred šefovim vratima, izračunao je da je zakasnio tri sata i 20 minuta!!!…
Zemljo, otvori se!…
Tomas je tiho rekao koliko je sati…
Šef se grohotom nasmejao (on koji se nikad ne smeje!).
– Nisam vas pitao koliko je sati, nego koliko ste zakasnili!… Ha… ha… ha!… Dakle?!
– Tri sata i 20 minuta – promrmljao je Tomas.
– Čujte, po vama su ovde navijali satove, koliko ste bili tačni!… A šta je, sad, ovo?!… Ne interesuje me šta se desilo, ali ja ne želim da crvenim pred glavnim šefom zbog vas! To nek vam je jasno! Izvoz mesa ne može trpeti takav javašluk! To, više, da vam se ne desi, jasno?! A sad idite na mesto i nastavite rad!…
Dok je Bentli izlazio, učinilo mu se da ga je šef nazvao „pacovom“! Ali nije bio siguran…
Seo je na svoje mesto i osećao se „kao pokisao“. Kako je zakasnio, posebno kako je mogao onoliko da zakasni, uopšte mu nije bilo jasno…
– Hej, da li te je mnogo… „ribao“ „cvikeraš“?!
– Stive, dragi, pa šta, nemoj, još, i ti da „dosoljavaš“ – rekao je Tomas pomirljivo.
– U redu… Ispod telefona ti je poruka iz klanice, javi se na lokal 447!… Zapisao sam ti i ime…
– Kakva klanica?!
– Hej, ne pravi se lud!… Šta je tu čudno s klanicom?! Pa s njom mi samo i poslujemo!… Šta je s tobom, danas?! Nešto si mi „na tri ćoška“?!
– Čekaj, pa zar se mi ne bavimo prodajom kancelarijskog materijala?!
– Znaš šta, Tome, treba da odeš kod doktora Lija, kakav kancelarijski materijal, kakvi „bakrači“?! Nemoj da te šef čuje, smesta će ti „dati nogu“!… Šta je tebi, čoveče?!… Je l’ te Marta mnogo nasekirala u nedelju?!
– Koju nedelju?!
– Pa juče!
– Juče je bila sreda, Stive!
– Brzo kod doktora, moj ti je savet, onako, prijateljski!… I nek mi se Marta javi, a i moja Dženifer će se javiti njoj… Nešto se s tobom dešava, Tomi…
– Kako to misliš „dešava“?!
– Pa ono tvoje s kancelarijskim materijalom… Pa tvrdiš da je danas sreda, a nije…
– A koji je dan?
– Danas je ponedeljak… Kalendar ti je iznad glave, izvoli, pogledaj, sam, nisam ti ja dadilja! – reče Stiv i kao da se malo ljutnu.
Pogledao je, stvarno: ponedeljak!…
– Hej, drugar, uzmi ovu slušalicu, zar ne čuješ da zvoni?… Klanica!… Pošto ti nisi zvao lokal 447, oni zovu tebe!
Uzeo je slušalicu.
Ponuđena mu je „dilema“: 250 ili, kao „prošli put“, 350 junećih plećki u vakuum pakovanju?
– Isto – suvo je odgovorio.
– Šta „isto“, gospodine Bentli?… Dakle, 250 ili 350?
Odjednom, nešto mu „sinu“:
– Čekajte… uzećemo… ovog puta naručujemo 500 komada! Ravno 500!
Osećao se ponosnim. Obavio je to lako i brzo. „Druga strana“ ništa nije primetila.
– Dogovoreno! – čuo je s druge strane žice, mada posle nešto malo duže pauze. – Gospodine Bentli, s vama je divno poslovati! Hvala!…
Posle tog, malo je gledao kroz prozor…
Da se javi doktoru? Zašto kad je zdrav?… I kako to da danas nije sreda, nego…?! Ali, kalendar jasno „kaže“ da je… A zašto ne bi proverio kod Marte?!… Dobra ideja!…
– Halo, Martice, ja sam, Tomas…
– Znam, Tome, ne moraš se predstavljati, poznam ti, macane, glas… Upravo se javljala Džezabel… Zamisli, ima poplavu, a čekaonica joj prepuna!
– Poplava?!… Čekaonica?!…
– Da.
– A odakle se javljala?
– Pa iz svoje zubarske ordinacije!
„Opa, naša kćer ima zubarsku ordinaciju?!“ – pomisli Tomas. „Nije loše!… Nije šefovica na odeljenju galanterije u KOLOSEUMU, već…“.
– A otkad to? – upita Tomas, ali tiho, ne mora Stivenson baš sve da čuje.
– Šta otkad, Tome?
Umalo nije upitao otkad njihova kćer Džezabel ima zubarsku ordinaciju, ali se „ujede“ za jezik pa reče sasvim obično:
– A otkad je poplava?
– Mora da je juče, u nedelju, pukla cev… Jutros – Venecija!
„Nova potvrda! Ako je juče bila nedelja, onda je danas…“
– Da, da… shvatam – zaključio je Tomas.
– Dečko, zašto si zvao?
– Pa tako… Hteo sam, hteo… Marta, zar danas nije sreda?!
O, kako se Marta zasmejala! Mora da je i Stivenson čuo taj smeh jer je podigao glavu i začkiljio u Tomovom pravcu.
– Tome, Tome… Danas je ponedeljak… Na koju si sredu mislio, šašavko, moj: onu prošlu… ili onu buduću… ha-ha-ha…?!
– Čuj, nisam filozof, nisam pisac naučno-fantastičnih priča, nisam ni… ali… Tebi je, izgleda, jedna moždana hemisfera nalegla na drugu pa… pa… ne zam kako da kažem, ali… Idi, hitno, kod lekara! Da te podsetim koji je naš lekar, možda si i to „smetnuo s uma“: dr J. W. Li! Opšta praksa! Očekujem od tebe: put pod noge!
* * *
„A šta ću, tek, novo otkriti u vezi s Martom?!“ – mislio je, sa zebnjom, Tomas Bentli na svoju dragu suprugu dok se vraćao prigradskim vozom kući, bio je izmožden kao da je parni valjak prešao preko njegovog mozga jer je obavljao neke nove poslove u vezi s mesom, ni sam ne zna kako je iz sveg tog „isplivao“, ali, posrećilo mu se, napravio je, samo, sedam omaški… pardon!… osam… koje je „druga strana“ ispravila „u hodu“ što se kaže, na čem je bio veoma zahvalan, da, da… novo iskustvo, mada, kad zrelo razmisli… kancelarijski materijal i meso… kakva je razlika: roba ovo – roba ono!… „Džezabel ima zubarsku ordinaciju – što i nije tako loše! – ali šta je s Martom, nije, valjda, ostala bez posla, s obzirom na ekonomsku krizu?!… O, Bože, samo to ne!“ – kredit mu je visio nad glavom kao… damoklov mač… ili Damoklov mač1)… Kako bi to napisao? „D“ ili „d“?
Tomas Bentli je imao hobi da sve što mu dođe pod ruku, lektoriše! Akta, knjige, novine, uputstva za upotrebu, pozorišni programi, nazivi firmi, pisma… sve je, to, njegov „lektorski genije“ popravljao. Davno, želeo je da postane pisac kratkih priča u nekom zabavnom časopisu, mnogo je radio na jeziku… pa je digao ruke, nije imao živaca, ali… „gen lektorisanja“, ostao je.
Izvadio je mali rečnik iz džepa i potražio na „D“: mača nema, ali ima sličan izraz: „Ahilova peta“, piše se s velikim početnim slovom „A“. Dakle, biće i „Damoklov mač“! Veliko „D“!…
„O, Bože, čime se ja bavim, a ne znam kakvo će mi iznenađenje prirediti Marta kad je zagrlim!“
Vratio je, brzo, rečnik u džep jer ga je sused u kupeu nekako ispod oka posmatrao (mada mu se, možda, učinilo, u situaciji u kojoj se našao, ko bi to mogao znati!).
* * *
Kad je ušao u kuću, zapanjio se: Marta je nešto nerazumljivo govorila dvema devojčicama s kikicama! Dve male plavušice s krupnim radoznalim očicama… ne seća se da ih je ikad video u susedstvu…
Smesta ju je mimikom pozvao u predsoblje:
– Ko su ta deca?
– Kako ko su?! Pa moje učenice, Tome!
– Kakve učenice?!
– Ne razumem tvoje pitanje… Držim im časove francuskog!
– Ti znaš francuski?!
– Tiše… Pobogu, pa ja sam profesorka francuskog jezika i književnosti, Tome, a ti me…
„Aha, to je to!“ – pomislio je. „U tom je ta pomerenost, sad znam na šta sam naišao kod kuće: Marta više nije apotekarka, već profesorka francuskog jezika!… Lepo! Kad je tako, s tim se treba pomiriti!“
Popeo se na sprat, ušao ne u zajedničku već u svoju sobu i licem se „bacio“ na krevet. Čudne misli, počele su da mu se roje (hm!… umalo nije pomislio „u glavi“ kad ga njegov „lektorski gen“ zadrža, ostade samo „roje“, a ne „roje u glavi“… neće, valjda, u košnici). Šta se, to, s njim dešava (ne događa!). Nije hteo da se preda, boriće se svim silama, neće se tako lako dati! Borac je, to se zna, još od srednje škole, još od vremena kad je bio glavni dasa, kad je predvodio ekipu… „Bio sam neko, i sad sam, takav ću ostati!“
Čuo je, Džezabel se vratila. Strčao je u prizemlje.
– Tata, zašto juriš, kud juriš?! – čudila se kćer.
– Džezabel, kako je bilo u ordinaciji?
– U redu je, jutros sam zatekla poplavu zbog prskanja proklete cevi, ali situacija je sanirana… A zašto pitaš?
– Onako…
„Istina je, ona je zubarka!“ – pomislio je.
– A otkad si ti zubarka?
– Bože, tata! Šta je s tobom?!… Još me, samo, pitaj odakle mi zubarska ordinacija, pa…
– A otkud tebi zubarska ordinacija?! – pitao je, upravo, to.
Džezabel ga pogleda.
Marta ga, takođe, pogleda.
– Gde su učenice?!
– Otišle su – rekla je kćer. – Srela sam ih na kapiji.
Zatim se okrenula prema majci.
– Mama, šta je tati danas?!
– Čuj, Tome – Marta je zanemarila kćerino pitanje – iz ovih stopa da si otišao kod doktora Lija! Sme-sta! Od-mah!… Ako treba, idem s tobom!… Je-si li me ra-zu-me-o?!
Nije shvatao zašto Marta razvlači reči na slogove, nikad nije govorla tako.
* * *
– Molim vas kod doktora Lija – rekao je.
– Doktor Li radi utorkom i četvrtkom – odgovorila je službenica kartoteke.
„Hvala Bogu, Li postoji i doktor je, to nije pomereno!“ – pomislio je Tomas Bentli.
– Je li danas sreda? – nije mogao da odoli.
– Ne, gospodine, danas je ponedeljak.
„Hm, oni teraju svoje. Ponedeljak, a on tačno zna da je sreda!“
– Znači, sutra, u utorak da dođem na pregled?
– Izvolite, dođite, doktor Li će vas primiti. Evo, zapisujem: Bentli, Tomas…
* * *
Kako je Tomas spavao te noći, sam u svom krevetu, a ne s Martom na velikom bračnom trosedu, teško je reći… možda, uopšte nije ni trenuo…?!
Telefonirao je, proveravao koliko je šta pomereno od stvarnosti! Jer, očigledno, sve je bilo pomereno od stvarnosti, pomereno u izvesnom pogledu. Možda, ipak, samo, doktor Li… možda on…?! Prilikom telefonskih razgovora, saznao je štošta…
Drug iz detinjstva, odneo je filmski scenario u Holivud svom menadžeru – nije, više, bio automehaničar, već scenarist!… Devojka iz susedstva kojoj se davno, pre Marte, čak i udvarao – nije više bila zaposlena u hotelu „Princ od Velsa“ kao knjigovođa – već je na promenadi, kraj jezera, prodavala deci zmajeve od hartije!… „Još, samo, kad bih video one dve devojčice s kikicama kako te zmajeve i kupuju!“).
Zaspao je, izgleda, tek pred zoru, a spavao je, možda, ciglih pet minuta… možda četiri!… pod uslovom da nije „promašio“ dan, godinu, deceniju?!…
– Svako dobro, Tome, pazi na sebe. Čuvaj se, dragi moj!… Išla bih s tobom, ali sam danas zakazala pismeni iz…
– Iz francuskog! – dovrši Tom.
– Naravno, pa iz kog drugog jezika?!… I, molim te, pozdravi mi mog školskog druga doktora Lija! – mahnula mu je Marta kad je polazio od kuće.
„Doktor Li, doktor Li… Bar kad je on ostao doktor!“ – tešio se Tomas Bentli. „Li mi je poslednja nada!“
* * *
Ali kakvu nelagodu je osetio Tomas kad je na vratima pročitao s mesingane pločice: „Dr J. W. LI, KARDIOLOG“! Zar i on?! Zar i ti, doktore Li?!
Tu, nešto nije u redu…
Ušao je… nije, više, mogao da odustane, da preseče proceduru… bio je u šemi…
Ispričao je doktoru Liju, svom starom poznaniku, u čem su njegove tegobe.
– Prijatelju, to nije za mene, ne…
– Kako to?!
– Pa ja sam kardiolog… Srce, razumete?… Srce, krvotok… Vaši simptomi su za…
„Izleteo“ je iz ordinacije kao gladan bumbar iz tegle!
Došlo je poslednje (ne zadnje jer nema prednje!) vreme da sam sebi pronađe „lek“! Oko njega su svi poludeli, zato će jedino on biti pametan! To, jednostavno, više neće trpeti! Kako god zna, rešiće, on, sam, svoj problem!
Setio se u trenutku! Još Tomas Bentli nije za bacanje, ne!
Samo će sačekati sutrašnji dan. I…
Sve će se rešiti u trenutku, zna, to!… Stopostotno!…
* * *
Star dobar prigradski voz, nekako je veselo „purnjao“ vozeći ga na posao. Tomas se radovao, znao je da je kraj njegovim mukama blizu, samo što nije!…
Nekako svečano, veselo je pristupio izlaznim vratima iz vagona. Imao je „debeo“ razlog za to. Još minut, još sekund… sad!… SAD!!!…
Izašao je iz voza i – nije preskočio stepenik! Ni-je! NE!!!…
I sve se vratilo iz „zone sumraka“: na poslu, bavio se kancelarijskim materijalom, a kad se vratio kući, i Marta se vratila iz apoteke…
Sve je bilo kao pre!…
* * *
Pazite kad izlazite iz voza, dobro pazite, otvorite četvore oči: samo stepenik po stepenik!
Ste-pe-nik…
(Ili se ne vozite vozom, nek se voze drugi, dodajem, ja, sarkastično.)
* * *
__________
1)U IV veku pre Hrista, Sirakuzom je vladao tiranin Dionisije II. Njegov dvoranin, bio je slatkorečiv hvalisavac Damoklo. Damoklo je koristio svaku priliku kako bi pohvalio veliku sreću i moć koju Dionisije ima kao vladar. Verovatno iznerviran stalnim zadirkivanjem, Dionisije mu je ponudio da zamene mesta na jedan dan kako bi mogao osetiti sve „čari“ vladanja. Damoklo je uživao u kraljevskim počastima, a najviše na svečanoj večeri. Ali, tad je primetio da mu iznad glave visi velik oštar mač obešen, samo, o jednu konjsku dlaku. Odmah je izgubio volju za slavljem i nije ga više zanimala ukusna hrana.
oOo