KLETVA
Kletva je poslednji očajnički vapaj za pravdom onih koji više nemaju ništa što bi im bilo uzeto, nikoga ko bih ih zaštitio, ništa što bi ih utešilo.
Pravoslavlje, taj poziv na totalni oproštaj svega prema svakome, neizmerno okretanje drugog obraza, večna ljubav i neizreciva sloboda, srpskom je krvlju utkan u suštinu srpskog naroda.
I dok su drugi narodi svedočili Hrista svojim razumom, kao naša braća Grci, ili pak dubokom i intuitivnom verom poput naše braće Rusa, Srbi ga, kao nijedan drugi narod na svetu, svedoče sopstvenom krvlju.
Ali otkako su ga primili, odreknuvši se svojih paganskih bogova, i otkako su ga umili Svetosavljem, a kosovskom se žtvom zanavek u njemu učvrstili, Srbi vekovima u ratovima za svoju svetu veru nemilice ginu i u miru je se nemilice odriču. A pri tome nikada u potpunosti nisu odbacli ni svoje paganske običaje. Neke su hristijanizovali, a neki obitavaju i dan danas i deo su života Srba paralelno sa Pravoslavljem i Svetosavljem.
Kletva. Strašna reč. Naopaka, zla molitva, o čijim sam učincima slušao od malih nogu.
Kletva je poslednji vapaj nemoćnih, ugnjetenih, slabih, poraženih, povređenih nepravdom, klonulih duhom. To je poslednji očajnički vapaj za pravdom onih koji više nemaju ništa što bi im bilo uzeto, nikoga ko bih ih zaštitio, ništa što bi ih utešilo. To je vapaj i molitva očajnika.
A otimača, silnika i tirana bilo je svagda na pretek, što domaćih, što tuđina, a ponajčešće, nažalost, brat je bratu postajao najveće zlo i nepravda.
U narodu se, međutim sve pamtilo. I svaka je nesreća, bolest ili smrt imala svoj razlog i objašnjenje. Šapatom su se, poluglasno, prepričavali događaji velikih nesreća u kojima bi neko umirao usled strašnih muka i bolesti, gubio decu ili unuke, ostajao bez imovine, gubio razum. A onda bi se neko od starijih, neko ko pamti sve što se zbivalo decenijama unazad, setio zaboravljene nepravde, onoga koji ju je učinio i onoga kome je učinjena, i sa uzdahom i strahom polusvečano izgovarao:
Nije se desilo slučajno. Stigle su ga suze i kletva!