PROIZVODNJA LEKOVITE TEČNOSTI
Porodica Džindo iz Vlasenice prodaje magareće mleko i u tom poslu se našla sasvim slučajno. Svoju farmu u kojoj ima od 40 do 50 grla magaradi drži bez ikakve pomoći države.
Kad je neko vredan i ima dobru ideju, i u Bosni i Hercegovini može solidno da živi. Takva je priča porodice Džindo – od povratka u rodnu Vlasenicu do farme na kojoj se proizvodi magareće mleko.
Te 2003. godine, u rano proleće, Alen Džindo počeo je sa povratkom u rodnu Vlasenicu. Počeo je da pomalo renovira kuću u kojoj je zatekao jednu srpsku porodicu, izbeglice iz Sarajeva.
„Godinu i po dana smo živeli zajedno, pod istim krovom, dok oni sebi nisu napravili kuću i preselili se. Tu su u Vlasenici ostali, žive. I dan-danas smo kućni prijatelji i ostali smo u odličnim odnosima. Inače, ovde u Vlasenici ja imam puno prijatelja među Srbima, posebno komšijama sa kojima se odlično slažem. Zajedno radimo, pomažemo jedni drugima, sve praznike zajednički proslavljamo i delimo dobro i zlo.“
Lekovito mleko
Alen je po zanimanju saobraćajni tehničar, supruga Meliha je hemijski laborant. Po povratku – posla niotkud. Više godina su se, poput mnogih drugih, snalazili. Jer, valja živjeti. Nesreća nikad ne dolazi sama i da zlo bude veće Tarik, najstariji od četvoro dece, teško se razboleo.
„Tri meseca smo vodali dete po bolnicama. Mesec dana je zatim hospitalizivan na Klinici za plućne bolesti ’Slavinovići’ u Tuzli. Dete je non-stop kašljalo. Nije moglo da spava, uspavljivali su ga sedativima. Od silnog kašlja izgubio je i glas. Na kraju su nam lekari savetovali da pokušamo da mu lek potražimo u klinici u Kamenici kod Novog Sada, koja je, kao, savremenija. Ali tamo su za lečenje bila potrebna velika sredstva. Čini mi se 4.500 evra za deset dana hospitalizacije i nalaze, što mi nismo imali.“
„A onda nam je jedna medicinska sestra predložila da pokušamo da mu dajemo mleko od magarice, kao alternativni lek. Čovek se u takvim situacijama i za slamku hvata, pa smo i to probali. Nakon pet-šest dana uspeli smo da kupimo magaricu koja se muze, jer to je bilo isplatlivije od traženja i kupovine mleka. Na sopstvenu odgovornost uzeli smo dete iz bolnice i dovezli ga kući. Dovezli smo i magaricu, i supruga je počela da je muze. Svaki dan po nekoliko puta, po pola šoljice za kafu, jer magarica dnevno daje decilitar, do decilitar i po mlijeka. Meliha to pomuze, on odmah popije i – šesti dan detetu se vratio glas. Nakon toga počinje da spava bez sedativa, kašlja je sve manje… Jedanaesti dan, moje dete je zdravo, k’o da nikad nije bio bolestan, odlazi u Sarajevo u školu.“
Farma na obodu grada
Nakon toga, priča o izlečenju i leku širi se najpre među komšijama i prijateljima, a onda dalje.
„Otac jednog mog prijatelja, starac od 80 godina, zbog teške astme dugo nije izlazio iz kuće. Nakon nekoliko dana uzimanja magarećeg mleka starina šeta, ne ulazi mu se u kuću. Ljudi se čude i počinju od mene da traže mleko. Međutim, treba znati da magarica mleko daje samo kad ima mladunče, ždrebe. Kad prestane da doji ždrebe, magarica zna za 24 sata da prestane da daje mleko. Nisam uspevao da objasnim ljudima da mleka više nema. I tako, uz kafu, moja supruga predloži da krenemo ozbiljno u biznis proizvodnje magarećeg mleka“.
Bilo je to pre našto manje od četiri godine i – od prve magarice, pa do danas, krdo je naraslo na 40 do 50 grla. Na naše pitanje koliko tačno magaradi imaju, Alen kroz smeh odgovara: „Kažu stari da ne valja govoriti tačan broj, valjda da se ne ureknu. Tako da i ja kažem da ih imamo manje od 50, a više od 40.“
Sa povećanjem broja magarica Meliha i Alen sve više su se suočavali sa nepoznanicama posla u koji su se upustili, a o kojemu ranije ništa nisu znali. Prve dve magarice bile su smeštene u šupi za drva. Kada je broj porastao na šest-sedam, rođak im je dao napuštenu kuću za privremeni smeštaj, odmah preko puta njihove, tu u naselju. Zatim, nedaleko odatle, kupuju prvu parcelu od oko 300 kvadratnih metara, koju pola godine čiste, jer je bila pretvorena u divlju deponiju. Nakon godinu dana sakupljanja sredstava, uspevaju da naprave i prvu štalu. Kupuju zatim i krče okolne parcele i stvaraju pravu farmu površine oko dvadesetak duluma. Farma je na granici treće i četvrte gradske zone. Kako bi se reklo: u gradu, a nije u gradu. Nikome ne smeta. Sve lepo uređeno, čisto, u prelepoj prirodi.
„Sve donacije mene su zaobišle“
„Sve smo uspeli da uradimo sami, sopstvenim radom i sopstvenim ulaganjima. Kupovali smo zemlju, pozajmljivali, vraćali dugove, od džungle pravili pašnjak. Ničija nijedna marka u sve ovo nije uložena, osim naše. Sve donacije mene su zaobišle. Nikad ni od kog, nijednog pfeninga. Nikakvog podsticaja, nikakve pomoći nisam dobio, valjda zato što nisam stranački igrač. Ne idem u džamiju, ni u crkvu. Nikog ne molim za milostinju, a današnje vlasti takve ne vole. Ništa im ne daju, uzeli bi ovo što imamo ako mogu.“
Kažu da im se ovaj posao, i pored svih troškova i odricanja, isplati. O odlasku iz BiH nikad nisu razmišljali, jer su sebi i drugima na sopstvenom primeru pokazali da se i u tu može solidno živeti od svog rada.
„Kod nas društvo, država, nije uređena. Dajte vi mladima posao i pristojnu zaradu za ono što su kvalifikovani da rade, pa neće tražiti hleba u drugim zemljama. Evo samo u mom poslu kako je to izraženo: u susednoj Hrvatskoj podsticaj po jednoj muznoj magarici je 250 evra. Kod nas ih uopšte nema u zakonu.“
Meliha i Alen Džindo kažu još da, sve što su postigli i čime se danas bave, iziskuje veliki rad, trud i odricanja. Napominju i da se mora voleti ono što se radi, jer – njihov radni dan počinje u šest ujutru i završava kasno uveče. To je porodični posao u kojem svi članovi imaju svoju ulogu. Pored magaraca, imaju i rasnu kobilu za priplod, jare, dva ponija, dva psa šarplaninca, više kokošaka i mačaka, a prave i kavez za živinu, jer i time žele da upotpune posao na farmi.
Izvor: DW.com