PRAZNIČNA POMISAO

praznična pomisao

Kad su me doneli na svet, rano
Naučili hodu i da pišem,
Savet mi dadoše da za ono
Što činim dobro ne ištem

Ništa više od nekih reči,
Što se izgovaraju idući peške.
Ne većih od kapi rose, u podne,
U vidu zaboravljene beleške.

Odbijao sam poštovanje, pare,
Nisam dobijao nikad ništa,
Ni ljubav, nuđenu zauzvrat.
Vrednije to beše od išta.

I sad bih to činio, sličan
Preživelim sa davnih stratišta,
Zato što vredi malo života.
Otimati od najvrednijeg ništa.

UČENJE ZANATA

Dugo familija nije imala
Sluha za ono divno stanje
Kada se nije znalo da mala
Postoji mogućnost da pevam;

Jer svet je već bio zauzet
Što besposlenima i sličnim,
Lopovima, dokonim, i nije
Dopuštao da na njih zaličim.

Da budem vojnik želeli su,
A potom digli ruke i od mojih
Želja zbog kojih se, kasnije, nisu
Morali gurkati ispod stola;

Ne, nisu se smejali kad bih pao.
Nisu čak nalazili ništa lično
Dok sam zadivljen, dugo, gledao
Svinjara što vitlao je bičem.