HIMNA SUMRAKU
To je ono vreme kad se dan pretapa
u noć i ništa se oko mene više ne talasa;
tad slutnje i priviđenja stanu zatezati
svoju nevidljivu užad, a moja pisaća
mašina namah me pretvara u pijanistu.
S prohladnim vetrom na reci spušta se
sumrak na opnastim krilima slepih miševa,
a na svoju veliku sramotu, teški pacovi
izlaze iz šahtova, obnažujući rugobu sveta.
Noćne ptice ne prestaju s nemuštim razgovorima.
Nenadano, oglašava se sova, baš ona, pod
mekim perjem, i njen huk sumrak preobražava
u nostalgični fado.
Nas koji nemamo dom, sumrak na perjane
jastuke prevodi da na njih spustimo glave;
nagi, gnezdimo se u sobi nošenoj krilima,
i svako od nas sad ima ruke onog drugog.