HEROINA OVOG VEKA
Ovo je priča o tome kako je zatvorenica po imenu Suzan Kigula proučavala zakon i tako izmenila zakonodavni sistem Ugande.
Kada je jedna mlada žena osuđena na smrt zbog ubistva svog vanbračnog partnera, nikome nije bilo ni na kraj pameti da će ona studirati pravo i osloboditi ne samo sebe, već i stotine drugih, od smrtne kazne. Suzan Kigula sada želi da ide još dalje i osnuje prvu kancelariju pravnika koji se nalaze iza rešetaka.
Događaji iz male, daskama obložene sudnice u Kampali opisani su u lokalnim novinama kao melodramatično priznanje jezivog ubistva.
Stojeći u optuženičkoj klupi tog popodneva u novembru 2011. godine, Suzan Kigula se okrenula ka svom pastorku i dozvolila da je sustigne sva težina prethodnih 11 godina čekanja na izvršenje smrtne kazne.
„Zar ne znaš koliko te volim?“, plačući se obratila četrnaestogodišnjem dečaku koji je sedeo sa porodicom njenog pokojnog partnera, na samo nekoliko metara od nje.
U sudnici je zavladala smrtna tišina dok je Kigula padala na kolena.
„Znaš li koliko te volim?“, ponovila je. „Ja sam tvoja majka!“
Potom se Suzan okrenula ka porodici pokojnog partnera i izvinila im se.
Lokalne novine u Ugandi pisale su o tome kao da se radi o sceni u nekoj sapunici, o teatralnom priznanju strašnog zločina.
Međutim, to nije ono na šta je Suzan mislila, kako kaže.
„Novine su lagale.“
Niste priznali ubistvo svog partnera, Konstantina Serembe?
„Ne, dušo“, kaže mirnim glasom. Suzan su previše puta postavljali isto pitanje da bi je ono sada vređalo. „Ispričaću ti svoju istinu.“
Kigula je rođena u stočarskom gradu Masaki u centralnoj Ugandi, oko 134 km jugozapadno od Kampale.
„Dok sam odrastala, bila sam tatina mala devojčica“, kaže. „Govorila sam mu da želim da radim u banci, zato što sam mislila da je to dobar posao i da ću biti snažna i nezavisna ako budem imala dobar posao. U tom periodu imala sam mnogo snova, jer su me roditelji uveravali da svi oni mogu da se ostvare.“
Zajedno sa trojicom braće i pet sestara, imala je lagodno detinjstvo – pripadali su srednjoj klasi čija je okosnica bila blisko povezana crkvena zajednica. Deca su se igrala u poljima do kasno uveče a potom večerala sa roditeljima.
„Srećno detinjstvo nije me pripremilo za ono što me je dočekalo kada sam odrasla“, kaže jednostavno.
Kada je upoznala Konstantina Serembu, koji je bio 10 godina stariji od nje i tada imao 28 godina, Kigula je već nekoliko godina radila u maloj prodavnici poklona u Kampali.
Počeli su da žive zajedno u malom dvosobnom stanu. Suzan kaže da je on bio idealan za njihovu porodicu, u kojoj se nalazio i Serembin sin iz prethodne veze. Uskoro su dobili i ćerku.
„Mnogo smo se voleli“, kaže. „Kada bismo otišli u bioskop ili u park, ljudi bi nas zadirkivali. Zvali su nas blizancima zbog toga što smo se toliko dobro uklapali. Nismo bili bogati ali smo bili srećni što imamo jedno drugo.“
„Videli smo ono najbolje u situaciji u kojoj smo se našli i nismo se mnogo bavili negativnim stranama.“
Takav pristup životu joj je godinama kasnije spasio život.
Deveti jul 2000. godine mogao je da bude samo još jedno obično veče, kaže Suzan.
Porodica je večerala zajedno. Smejali su se.
Kigula i Seremba, njegov sin i njihova ćerka otišli su na spavanje. Svi su spavali u jedinoj spavaćoj sobi. Kućna pomoćnica, Pejšns Nansamba, spavala je na dušeku u susednoj dnevnoj sobi.
Kigula kaže da ju je oko pola 3 u noći probudio oštar, probadajući bol u potiljku.
„Iz rane na potiljku tekla je topla krv. Posteljina je bila mokra od krvi, ali ne samo moje.“
„Glavno svetlo bilo je ugašeno i nisam odmah mogla da vidim oko sebe niti da shvatim šta nam se dešava. Sela sam na krevet zbunjena i sa vrtoglavicom.“
„Onda je tračak svetlosti od bezbednosnih svetiljki napolju osvetlio jedan deo sobe. Deca nisu bila povrećena. Bila su budna i uznemirena.“
„Konstantin je stenjao na podu, sa posekotinom na vratu. Sve se dešavalo veoma brzo.“
„Kućna pomoćnica Pejšns utrčala je u sobu i rekla da je malopre videla dve osobe kako istrčavaju iz stana.“
„Vid mi se mutio i noge su mi klecale kad sam izašla napolje da pozovem komšije u pomoć. Videla sam dve siluete kako trče u daljini, ali to je mogao da bude bilo ko, ne mogu da budem sigurna da su to bili napadači.“
„Uspela sam da dođem do restorana pored stana, gde su mi dali ćebe, nisam ni bila svesna da sam istrčala iz kuće gola.“
„I dalje sam krvarila i vid mi se sve više mutio. Onesvestila sam se.“
Probudila se nekoliko sati kasnije, rana na vratu ju je i dalje probadala, a rečeno joj je da je njen partner preminuo. Rekli su joj da se njena porodica brine o njihovoj jednogodišnjoj ćerki Namati, dok su Serembini rođaci, sa kojima je imala hladan odnos, odveli njegovog trogodišnjeg sina svojoj kući.
U trenutku je shvatila da je do tog momenta imala srećan život: Ispunjeno detinjstvo, uspešna veza, dobar posao. Sada je sve to nestalo, pomislila je.
Otac joj je rekao da su dve porodice organizovale Serembinu sahranu za naredni dan.
„Bila sam u magnovenju. Nisam mogla da shvatim šta se desilo, ni zbog čega. Ko god da nas je napao, ciljao je na nas oboje. Ko je želeo mene i Konstantina mrtve? Mnogo sam razmišljala o tome. I dalje mi ne da mira.“
Nije bilo očiglednog motiva za napad. Ništa nije ukradeno.
Nakon Serembine sahrane, dok su Suzan vodili nazad u bolnicu, čula je obaveštenje na radiju od kog se zaledila.
Voditelj je objavio da su Konstantin Seremba i njegova dvadesetjednogodišnja partnerka, Suzan Kigula, oboje ubijeni u pljački koja je pošla naopako.
„Pomislila sam: ‘Bože, osoba koja je pokušala da nas ubije objavila je zajedničku čitulju, jer je očekivala da ćemo oboje do sada biti mrtvi. Mislili su da će nas srediti oboje.’ „
Tri dana kasnije, dok je još uvek bila u bolnici zbog velike rane na vratu, Suzan je posetila policija. Na njeno zaprepašćenje, optužena je za ubistvo i odvedena pravo u strogo čuvani zatvor na periferiji Kampale, da tamo čeka suđenje.
Serembina porodica je rekla da je Kigulin trogodišnji pastorak video kako su ona i kućna pomoćnica ubile njegovog oca.
„Bila sam naivna tada“, kaže Suzan. „Pomislila sam da je sve to očigledno greška i da je jadan dečak istraumiran i zbunjen, a ljudi će svakako uvideti da sam ja nevina. Nisam imala pojma kako pravni sistem funkcioniše.“
Nije angažovala advokata. Nije mogla to da priušti, a osim toga – imala je poverenje u pravosudni sistem.
Međutim, dve godine kasnije, Suzan Kigula i Pejšns Nansamba osuđene su zbog ubistva Konstantina Serembe, na osnovu iskaza Serembinog sina, koji je do tada imao pet godina. Policija je takođe zaključila da krvava panga pripada Kiguli – poljoprivredna alatka nalik na mačetu, pronađena u stanu, na ulazu u spavaću sobu.
Osuda za ubistvo podrazumevala je smrtnu kaznu. Dvema ženama je rečeno da će biti izvršena vešanjem.
Pogledavši u svoju ćerku, koja je tada imala već tri godine i sedela sa Suzaninim roditeljima, Suzan se rasplakala.
Aleksandar Maklin, student iz Velike Britanije, imao je 20 godina 2005. godine, kada je nakon diplomiranja na studijama prava napravio pauzu u studiranju.
Nekoliko godina ranije, po završetku dotadašnjeg školovanja, Maklin je volontirao u bolnici Mulago u Kampali, da bi nadogradio svoju biografiju pre fakulteta. Tada su ga duboko potresli bedni uslovi u bolnici. Viđao je pacijente kako leže na neočišćenim podovima, često u lokvama krvi i bljuvotina.
Pacijentima su porodice morale da donose čistu posteljinu i peškire, ali ako su pacijenti bili zatvorenici, rođaci su ih često ostavljali da se sami snalaze.
Maklin je osetio sažaljenje prema tim pacijentima, od kojih su neki bili lisicama vezani za krevete. Zanimali su ga uslovi u kojima su živeli iza rešetaka, pa je posetio Zatvor u Gornjoj Luziri.
„Zapanjilo me je koliko su zatvori pretrpani, koliko su mladi zatvorenici i to što je veoma mali broj njih imao iole pristojne pravne zastupnike“, kaže.
Posebno užasna smrt jednog mladog zatvorenika u tom zatvoru, koja se mogla izbeći, podstakla je Maklina da po povratku u London sakuplja novac za zdravstvene ustanove za zatvorenike u Ugandi. Osnovao je Projekat za afričke zatvore.
Kada se 2005. godine vratio u Ugandu da nadgleda renoviranje ambulante u krilu za žene zatvora u Luziri, Suzan Kigula mu je bila prevodilac. Odmah je ostavila jak utisak na njega.
Do tog trenutka, Kigula je već provela pet godina u zatvoru.
„Svakog dana sam se budila i pitala da li je to dan kada će me obesiti“, kaže.
Ali ako je neko pita kakvi su bili uslovi u zatvoru, ne odgovara emotivno.
„Zatvor je zatvor“, kaže, bez pojašnjenja.
Suzan je delila ćeliju namenjenu jednoj osobi sa još tri žene. Umesto toaleta imale su kantu.
U izveštaju organizacije Hjuman rajts voč iz 2011. godine o zatvorima u Ugandi, pisalo je da zatvorenici često spavaju na samo jednom ramenu, jer su toliko stisnuti jedan uz drugog, da bi mogli da se pomere samo ako se ceo red dogovori da se okrenu istovremeno. Takođe je pisalo da su zatvorenici povremeno zatvarani u samice, često goli i vezani lisicama, ponekad bez hrane, kao i da su ćelije s vremena na vreme bile poplavljene do članaka.
Suzan ne želi da razgovara o takvim temama. Sa druge strane, veoma joj je stalo da ispriča priču o tome kako je došla do slobode.
Suzan je imala 24 godine kada je zatvorena, a u odeljenju sa njom je bilo još pedesetak žena. Tokom prvih nekoliko nedelja u zatvoru, razgovarale su o smrti koja im predstoji i o tome ko će se brinuti o njihovoj deci.
„Odlučila sam da moramo da uradimo nešto i da promenimo stav. Počela sam tako što sam oprostila ljudima koji su me zatvorili.“
„Kako sam upoznavala druge žene, počela sam da shvatam da su mnoge od njih, kao i ja, nepravedno optužene. Neke su i bile krive ali nijedna nije zaslužila smrtnu kaznu, jer su njihovi zločini bili iz afekta, kako su mi rekle. Neki od tih zločina bili su posledica dugogodišnjeg seksualnog i psihičkog zlostavljanja od strane partnera. Postala sam vođa zatvorenica. Odlučila sam da moramo da uradimo nešto i da promenimo stav. Počela sam tako što sam oprostila ljudima koji su me zatvorili. Podstakla sam i ostale žene da učine isto. A onda sam se bacila na posao.“
Kigula je osnovala hor, pisala je pesme, počela je da igra netbol i vodila je zatvorsku plesnu trupu. Da bi se oraspoložila, provodila je više vremena za zatvorenicama koje pozitivno razmišljaju.
Saznala je da muškarci u susednom krilu zatvora imaju mogućnost da se obrazuju, dok za žene nije postojala ta opcija. Pitala je rukovodioce zatvora da mala grupa zatvorenica pohađa kurseve srednjoškolskog nivoa iz istorije, ekonomije, teologije i menadžmenta.
Vršilac dužnosti Poverenika za socijalna pitanja i rehabilitaciju pitao ju je kako namerava da organizuje školu bez nastavnika.
„Dajte da pokušam ja da budem nastavnica u početku“, odgovorila je.
Koristile su udžbenike koje su donirale njihove porodice, a upravnici zatvora su ih povezali sa školom u muškom zatvoru, koja je počela da im pomaže tako što im je slala beleške za učenje. Časove su održavale sedeći pod drvećem.
Kada su upravnici videli koliko su žene posvećene, povećali su sredstva i dozvolili da se održava više časova, u čemu su Kigula i nekoliko njenih prijateljica imale glavnu ulogu. Kaže da su im upravnici zatvora pružali podršku i bodrili ih.
Još jedan izvor motivacije i podsticaja dolazio je od Aleksandra Maklina, mladog britanskog osnivača Projekta za afričke zatvore, koji se vratio da nadgleda renoviranje ambulante. Zahvaljujući tom projektu došlo je do drastičnog smanjenja broja smrti zatvorenika – sa 114 u godini pre renoviranja, na 12 u godini kada je renoviranje završeno.
„Primetio sam da je Suzan dinamična osoba, pokretala je i motivisala ljude“, kaže Maklin. „Bila je veoma skromna i ponizna, uvek bi kleknula kada se obraća upravnicima zatvora, što je običaj u tom zatvoru. Nikada joj nije dosadilo da služi drugima.“
Maklin je takođe sarađivao sa nadležnim organima Ugande na poboljšanju uslova i van ambulante. Njegova organizacija sponzorisala je sportske aktivnosti i održavala grupe za čitanje za majke sa bebama i časove za opismenjavanje odraslih. Suzan je imala ulogu posrednika između dobrotvorne organizacije i rukovodstva zatvora u vezi sa projektom otvaranja zatvorske biblioteke.
Suzan i još nekoliko zatvorenica su 2011. godine, uz podršku Projekta za afričke zatvore, postale prvi zatvorenici u Ugandi koji su pohađali dopisne studije prava na Univerzitetu u Londonu.
Taj projekat postigao je ogroman uspeh. Kako je vreme odmicalo, osoblje zatvora je počelo da se obraća Suzan za pravne savete.
Potom je osnovala pravnu kliniku u zatvoru, da bi pomagala drugim zatvorenicama sa sastavljanjem zahteva za određivanje kaucije, kao i da za njih piše žalbe i uči ih kako da same sebe zastupaju pred sudom, ako nemaju novca da angažuju advokata. Pomogla je desetinama zatvorenica da budu puštene iz zatvora.
Ohrabrena akademskim uspehom, Kigula je odlučila da organizuje ustavnu žalbu protiv obavezne smrtne kazne u Ugandi, čak i pre nego što je završila studije na Univerzitetu u Londonu. Taj postupak trajaće godinama.
„Javnost u Ugandi u načelu je veoma konzervativna i nije sklona bilo čemu što bi se moglo posmatrati kao omekšavanje zakona u pitanjima krivičnog prava i pravosuđa“, kaže Maklin.
Slučaj Suzan Kigule i 417 drugih protiv državnog tužioca predstavljao je prekretnicu. Žalioci, koji su svi bili osuđeni na smrtnu kaznu, tražili su da smrtna bude proglašena neustavnom, a zatim i ukinuta.
Kada je Vrhovni sud Ugande 21. januara 2009. godine doneo presudu, nije ukinuo smrtnu kaznu. Međutim, sud jeste odlučio da smrtna kazna ne treba da bude obavezna u slučajevima ubistva, kao i da osuđenik ne može da čeka na izvršenje smrtne kazne neodređeno dugo. Ako osuđenik ne bude pogubljen u roku od tri godine, kazna se automatski preinačuje u kaznu doživotnog zatvora. U svetlu ovih izmena, Vrhovni sud je odlučio da zatvorenici koji su u tom trenutku čekali izvršenje smrtne kazne, imaju pravo na ponovno suđenje pred Višim sudom.
Kigula je dobila novu šansu na sudu.
U toj situaciji je u novembru 2011. godine Suzan dovikivala svom pastorku, upotrebivši reč „izvini“. Kaže da to nije bilo priznanje zločina, kao što su novine odlučile da tumače, već izraz kajanja povodom svega kroz šta je on prošao. Ponovo je branila svoju nevinost, izjasnivši se po drugi put na optužbu za ubistvo – da nije kriva. Međutim, sud, kao ni mediji, nije bio ubeđen.
Viši sud je preinačio kaznu koja je Suzan izrečena na 20 godina zatvora, te ja nakon odbitka četiri godine koje je provela u pritvoru, puštena iz zatvora 2016. godine.
U početku joj je svet oko nje delovao kao neko novo, nepoznato mesto.
„Osećala sam se kao da hodam po Mesecu! Nisam mogla da verujem šta mi se dešava“, kaže.
Njen otac je umro dok je bila u zatvoru, a majka je poginula u saobraćajnoj nesreći samo dva meseca pre nego što je Suzan puštena iz zatvora.
Suzan sada ima nove ciljeve.
Želi da nadležni organi smanje kazne izrečene preostalim zatvorenicima iz ustavne žalbe, kojih je ukupno bilo 417 – iako su desetine njih već puštene iz zatvora kao i ona, neki su i dalje iza rešetaka.
U saradnji sa Aleksandrom Maklinom i Projektom za afričke zatvore, Kigula namerava da osnuje prvi svetski zatvorski pravni fakultet i advokatsku kancelariju, u kojoj bi zatvorenici advokati zastupali druge zatvorenike koji ne mogu da priušte pravnu pomoć.
„Nadamo se da ćemo stvoriti novu generaciju advokatskih službenika koji će nastaviti ono što su Suzan i neki drugi zajedno započeli“, kaže Maklin. „Pravni sistem u Ugandi nije nalik onom u Ujedinjenom kraljevstvu“.
„Ljudi završavaju u zatvoru zato što su homoseksualci, žene su osuđene na smrtnu kaznu zato što nisu u stanju da vode brigu o bolesnom detetu u seoskim sredinama ili zbog toga što su njihovi muževi izvršili krivična dela a policija ne može da ih nađe. Naravno, u zatvorima ima i ljudi koji su krivi za određene zločine, ali smatramo da svako zaslužuje fer suđenje. Verujemo da svi zaslužuju novu šansu da budu korisni društvu. Suzan je uvek tvrdila da je nevina, a sada hoće da služi svojoj zajednici“.
Suzan sada živi sa sestrom i svojom devetnaestogodišnjom ćerkom.
„Ćerka kaže da sam njen heroj. To je sve što mi je bilo potrebno da čujem nakon što smo 16 godina bile razdvojene“.
Život je ponovo dobar, kaže Suzan.
Izvor: BBC News na srpskom